Слике из сеоског живота. Св. 3
82. ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
— Да ниси говорила о спреми 2
— Ух! о чему ти! О другом, другом ....
— Да ниси... Не знам о чему би.
— Говорила сам о твојој женидби. Он те много хвали; вели: честит си момак и да ти нико у селу не би одрекао девојке. И вели: да ти ја нађем девојку; а ја се нешто мислим — оно, ја треба, као мајка, да се о томе побринем, али је опет боље да он сам потражи своју прилику. Њему треба „свој друг“. А што се тога тиче да се жениш, и ја велим, чедо моје, да је време. Ако си коју бегенисао, да је испросимо одмах; ако ти се ниједна не свиди, ти реци, па да идемо да је потражимо. Није наша кућа нико и ништа! Твоји су стари честити били, ти имаш лепо имање, одрастао си, добар си, нараван си, ниси сакат, нити пуст....
Он обори главу, па се само мења у лицу.
— Ја кажем, време је. Ти си, хвала милом Богу, дорастао до снаге. Ово је имање велико. Њему треба радина. А кад се паметно ради и кући, још ће и веће бити, ако је драгом Богу воља.
Ја, нано, не знам како да ти кажем...
— Што не знаш, чедо моје» Зар ти с матером не умеш говорити, а толики људи веле да си паметан.
— Паметан јесам, али ми зазор с тобом о том беседити.
— А зар ти имаш кога пречег од мене»
— Немам, нано, али ме је некако стид...
И док је то говорио никако не дизаше очију; свега га је пламен обузео.
— Нема ту стида, срце моје! Ти ниси, Богу хвала, ништа украо ни отео. Овде је реч о твоме другу, а Бог је рекао да се свет жени и удаје.
— Онда, нано, ја имам своју девојку.
Па скочи да побегне, али га Нера ухвати и задржа.
— Куд бежиш» Чекај! Зар се од тога бежи> Кажи мајци која је!