Слике из сеоског живота. Св. 3
СВЕКРВА 55
— Не могу, убиј ме!
=— Кажи, роде, кажи, "рано!
(Он сакри главу на њено раме и прошапута:
— Милица Ђедића.
—__ А... Милица! Добра девојчица и здрава, и паметна, и добра раденица. О, па то је добро ! Ја ти ни сама не би могла боље изабрати. А и од вамилије је: Ђедићи су стара, добра кућа. Па како да ја то не знам»
(Он слеже раменима.
— Па јест. Ја не идем по селу, а ти ми ниси казао. А пазите ли се»
(Он потврди главом.
— Одавно
= Од зимус.
— Добро, "рано моја. А јеси ли је питао хоће ли за тебе поћиг -
__ Нисам ја, али је питао Милан Павлов њену снаху, па ова вели да хоће.
__ Је ли ти она штогод после реклаг
— Није. Али је после једнако са мном ишла свуда, а од то доба „стојимо“ заједно.
— Добро, 'рано. Сутра ћу се ја о томе разговарати с комшијом Марком. Ја мислим да је добра прилика.
М
Нема ни три дана како је последњи сват оставио двориште. Једва се на истоку видело нешто мало белине, још се кокоши гнезде на седалу, а Нера већ устала. Буновна је: и сад јој грми у глави онај пуцањ и галама сватовска.
Села на праг, поднимила се, па се загледала у небо, на коме већ звезде бледе; свеж ваздух надима јој груди; јака роса обујмила све, те је нека лака дрхтавица подузима; танак вео, као памук беле, магле подиже се лагано са земље...
Деца спавају у вајату, њеном негдашњем вајату .-.
И она сад,.. свекрва!... Буди Бог с нама!
6"