Слике из сеоског живота. Св. 3
88 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
не клепну која врата, рекао би човек да је у неком мртвом граду у ком живе душе нема. Само кад отвориш кућна врата, тад забруји живот као у кошници. Тамо се ради, трчкара, готови, успрема; на огњишту пуцкара весела ватрица, а око ње поседали укућани, те разговарају гледајући како редара опотиче лонце... Деца заграјала у соби; живот, живот, живот...
Нера нареди нешто Милици, па оде неким послом Марковој кући. Таман она искорачила из куће, а Пера се врати с гумна, камо је ишао да положи стоци. Окрете се по кући, завири у собу, протрља руке, узе столичицу и седе на своје место уз огњиште.
— Зима» — упита Милица,
=— Зима. А где је нана2
— Оде до комшије,
= Шта пер
— Не знам.
— А шта ти радиш»
— Успремам судове — рече она, па завуче главу у долап.
Пера се загледа у њу.
— Чујеш!
та
— "Оди-де овамо.
=— Шта ћу тиг
= "Оди.
— Чекај, ређам судове — рече му она клопарајући по долапу.
Он се диже, приђе јој, дохвати је оберучке за главу и — пољуби.
=— Их — рече она — каки си!
— Каки самР... Де и ти мене!... Батали те судове, хајде да седнемо!
И узе је за руку, доведе до столице, па је посади уза се. Она се као помало отимала.
— Што си таква» Ја те лепо зовем, а ти се отимаш и бежиш! Ја не знам шта је теби, већ ако сам ти мрзак!... |
— Шта ти паде на ум!» — рече она прекорно.