Слике из сеоског живота. Св. 3
СВЕКРВА 89
— Морам свашта помислити кад видим како ти... Ја, болан, кад ме се твоја рука дотакла, ја у деветом небу. Овако, кад те загрлим — и пригрлим — то је рај! Сад живим!... И сад да могу да те стрпам у недра, па да те носим као јабуку! Отишао би преко бела света тако, с тобом, а ништа ми не би било тешко!
Па је опет поче љубити.
__ Де и ти мене!... Де у око!... А другог Зар да му је жао... |
Дуго су се љубили. Он је запита ваљда стоти пут.
— Волиш ли ти мене»
— Волим.
— Коликог Ф
— Не знам, не умем да ти кажем!
— Волиш ли ме као оцаг
— Више!
— А као мајкуг
— Још више!
— И ја тебе! Волим те сто пута више него нану!... И не бих дао само то једно твоје плаво
око за сву нану из темеља!...
Наједанпут се врата отворише. На прагу кућњем стајала је Нера, бледа, пренеражена. Како је смотрише, обоје поскакаше и побегоше на друга врата. (Она не викну, не рече им да стану, него оста тако укочена, а ветар од отворених врата повијаше пламен на огњишту, и шибаше је свом силом по лицу и снази.
И не знајући шта чини, она се само прекрсти, пређе преко куће, те затвори она врата, на која Пера и Милица побегоше, па се онда сроза низа зид на Перину столицу, и глава јој паде на колена...
Притиште је неки тежак умор, као да се сав живот сручио на њена плећа. На једанпут све потону у неку таму. Нити је шта видела, ни чула. Мисао њена као да је залутала у некакву дубоку и мрачну пећину, у којој дувају студени ветрови, и она се као отима да нађе одушке, да излети из тога мрака, да побегне од те студени, али се око