Слике из сеоског живота. Св. 3

СВЕКРВА 122

= Мајко, шта ти је!2 · — Седи — шапутала је Нера хватајући је за руку.

— Ти си болесна!

— Нисам; седи!

— Што плачеше — упита је, па и она бризну у плач. -

— Што... А што ти плачеш»... Ниси ваљда дете, па да се због мојих суза расплачеш!... Мене

глава боли...

Па се диже, збаци губер са себе и седе, па поче брисати сузе.

— А и не болела ме кад само помислим како смо пропали! (Еђој би мило што нађе извора да прикрије прави узрок сузама). Знаш ли шта је то: пропали! Била сам у Сенковачи и видела — пропаст! Да ми је срце камено — проплакало би!...

Милица оборила главу, па ни речи.

— То није њива, него потес, па пландује туђа стока. Поља озеленила, а Сенковача утабана као гувно... нигде зелене травке!... Душман да се заплаче!...

Милица само ћути.

— А ја се, весела, обрадовала: стао ми син на снагу, па се нисам ни бринула. Као велим: јаче су мушке руке. Његова ће се памет свему боље довити, та он је мушка глава, Кад тамо, а оно...

Па иако је знала, да Милица не сме пред Пером зуба обелити, дође јој воља да је пита, да чује све из њених уста. Ухвати је за раме и загледа јој се у очи, па запита:

— Шта је тор

Милица.не одговори ништа.

— Шта је њему г

Она слеже раменима.

— Питаш ли ти њега»

— Не питам — прошапута Милица.

— А што»

— Па он је човек. А после.,,

— После»