Слике из сеоског живота. Св. 3

ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

= И ти си ту. И једно и друго сте паметнији од мене.

У свакој другој прилици Нера би примила ове речи као неки инат, али сад виде да Милица има право, и не рече јој ништа, него обори главу и заћута. Пошто је ћутала неко време, она упита:

— Па шта ћемо сад» Како да га натерамо да ради»2

— Ја мислим да га не треба нагонити, него му лепо рећи.

— Ко да му рекне»г

— Ти, мајка.

— Као да ће он мене послушати...

— Ако икога буде послушао то ће само тебе.

= Е:

— Он је добар, он тебе много воли. Мени се чини да се он испустио овако зато, што си се ти нешто на њега наљутила....

Тихе речи Миличине одјекнуше у души Нериној. Што досад није веровала, сад увиде да је истина. Њу заиста воли њен Пера, много је воли. Њој као да се неко мрачно покривало скидаше с очију...

На једанпут зажеле да је сама, јер јој је сметало присуство Миличино. И рече јој да иде спавати.

А кад Милица оде, она заплива у мисли. И мислима пређе све време од Перине женидбе, виде оне лепе дане кад је срећа царовала, па после како несрећа прекорачи праг њен... и све досад... Али, што је главно, виде да је све било како је она хтела. Хтела је сумњом отровати срце Перино и — отровала га је; хтела је да Милица осети колико је њу заболело — осетила је; хтела је одродити га од свега, јер је и сама на све заборавила, и ето — он је то и учинио, и он је на све заборавио. А што је и према њој такав био, опет је сама крива, јер ни она према њему није боља била....

— Јест, јест, право вели: воли ме! ИМ ако