Слике из сеоског живота. Св. 3

СВЕКРВА 1125

икога буде послушао — мене ће! — рече и устаде, те поче ходати по собици.

Сад поче склапати планове како да га врати кући. Љубав оживе, али она чиста, материнска љубав, у њеном срцу, она љубав што је кадра камен оживети...

Груди јој се надимаху; њена избица јој беше тесна и она изиђе напоље, пред кућу.

Тиха, величанствена ноћ клонила се крају. Месец, који беше у последњој четврти, тек изгреја и једва се виде на небу; звезде као да су земљи нагињале; наоколо тишина, све спава мртвим јутарњим сном, ни кокош на седалу не миче се; само што свеж јутарњи ветрић попирне и залелуја гране окићене пролетњим пупољком, што ће се кроз дан два развити у зелени листак. Тамно небо постајаше светлије, на земљу падаше роса... ·

Тело јој обузе лака дрхтавица. Она погледа нада се и око себе, па се прекрсти.

— Боже, Господе! Ти буди пријатељ! — прошапута, дахну неколико пута, па се врати у собицу.

— Морам сутра до комшије Марка, да се с њим разговорим. Он је паметан човек, умеће ме посаветовати — рече зевајући и лежући у постељу.

Зави се у губер. Спопаде је као нека лака несвестица, која наскоро пређе у дремеж....

ХШ

Није могла сна утврдити. Некакве слике лебделе су око ње и она је с њима разговарала и договарала се. Ко ти јој се све на сну није јављао! И муж јој покојни Иван, и мајка јој, и покојна Смиља, све то беше око ње и сви је гледаху некако прекорно. Иван јој је тешко замерио што је децу завадила, и што, ето, хоће кућу да раскући. Све оно што је и сама увиђала и хтела угушити у себи, све јој се пребаци. И она је осећала сву тежину и величину греха свога.

Сунчев зрак проби кроз прозорчић и паде јој на лице. Она се трже из дремежа, скочи и, онако