Слике из сеоског живота. Св. 3

194. ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

седећи у постељи, прекрсти се. Затим се диже и изиђе у кућу где затече Милицу у послу. Чим је Милица смотри, остави посао и потрча јој.

— Хоћеш да се умијеш, мајка»

— Аих! Ала сам се ја успавала:... Што ме ниси пробудила»

— Видела сам синоћ да ти није добро, па нисам хтела да те дирам.

— Де, полиј ми.

Милица јој поли, те се уми и убриса, онда оде у собицу те се неколико пута прекрсти. Хладна вода и молитва разгалише је мало; она се врати у кућу и седе крај ватре.

— А где је Пераг

— Ту пред кућом.

— Зовни га.

Милица га викну и он дође.

Нера је гледала његово натмурено чело и учини јој се сасвим друкчији, као неки туђи човек.

Рој дође да му све на једанпут скреше, али се уздржа и поче благо:

— "Рано моја, ја јуче мало одох до Сенковаче.

Ућута и погледа га, да види хоће ли га то текнути. Али Пера и не погледа. У њој поче да кипи, али се ипак уздржавала па настави:

—- ... и ништа не ваља што сам тамо видела! Оно је пропаст. Онаке пустоши ја никад нисам видела. Јеси видео ти оног

Он је погледа.

=— Јесам, рече.

— Па што је оно онаког

(Он слеже раменима.

Она му поче пребацивати. Што је више говорила, све је више кипила. Речи се нехотице и саме отимаху.

— Зашто да буде онаког Зар код твоје две здраве руке да дочекаш и гледаш оно што ни богаљ не би гледаог Куд се деде оно твоје усталаштво и вредноћа, кад нисам могла натерати те ни да се одмориш честито! Што си се натмурио