Слике из сеоског живота. Св. 3

196 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Јаој мени, шта сам дочекала! Боже, што ме не узмеш! Зар после толиког посртања и мука да дочекам ово чудо у кући, у којој сам се мислила одморити и проблаговати до суђеног часа! Перо, 'рано, не цвели мајку! Послушај ме, чедо моје, и смири се, и окрени се кући својој!...

Па је полише сузе.

Кад смотрише сузе, потрчаше јој обоје, и Пера и Милица. Али чим се Милица дотаче рамена Нериног, Пера је гурну тако, да одлете у ћошак и свом снагом удари о зид.

— Одступи ти! Јер ако је се још једном такнеш, заклаћу те! — цикну он и потеже нож из цагрија.

Нера скочи престрављена и полете му за руку.

— Не, крвниче, шта си наумиог!

— Да закољем кују! Она донесе несрећу у нашу кућу! Напоље! Напоље!

Милица и не дочека да јој двапут каже, него изиђе.

— Ја ћу теби судити, већ ако Бога не буде! рикао је он претећи. — Нећеш се ти мени овде ширити, или мене неће бити!

— Јеси полудео!» Шта си наумио2!

— Хоћу да скинем зулум са света! Пусти ме!

— Пусти нож.

— Ето ти ножа! — рече он, баци нож и отрже се од матере, па испаде у двориште.

Милица је стајала пред кућом дршћући, бледа као смрт. Нера јој викну:

— Бежи, несрећнице!

Али је већ било доцкан. Пера јој прилете, подиже стиснуну песницу и свом снагом је спусти на њену главу...

Милица се поведе... Млаз крви лину из ноздрва и она се скљока.

Распамећена Нера притрча Милици.

— Зар уби, несрећниче!2

Па клече крај ње и подметну јој руку под главу. | Пери клонуше руке. Онај црвени млаз што је