Слике из сеоског живота. Св. 3

СВЕКРВА 127

бојио белу кошуљу Миличину освести га. Он дође себи, и погледа ону бледу, лепу главу, оно. питомо лице које је небројено пута пољубио, па му се стегоше груди и нешто га поче гушити...

Шта је урадио Шта то би2... Како му то дође бес2... Ама зар њу! Па пре би своју главу разбио!... Ширио је зенице да боље види: је ли истински њена крв.

— Зар је мртваг — упита грцајући.

А кад не доби одговора, он се докопа за косе и стаде цепати рубине на себи.

Нера га и не погледа. Она диже Милицу на руке као дете какво, па је однесе и спусти на своју постељу. Узе свој убрус и полако јој брисаше крв, као да се чувала да је не повреди.

Ударац је био јак и Милица је била у несвестици. Нери се учини да је све свршено, да је већ умрла. Нешто хладно проже јој снагу. ИМ она, као да се сама од смрти отима, поче викати:

— Милице!... Мила!... Кућо!... Голубице!... Снахо!... Ја сам! Дођи себи! Мила! Та само отвори очи!... Милице! Мила! Не бој се никога! Ја сам ту!... Мила! Снајка!...

Милица отвори очи.

Напрегнути живци Нерини попустише. Снага, која би се кадра била са лавовима борити, на једанпут клону. Нека несвестица обузе је и она порону главом у постељу.

- ЖМ |

Али то не подржа дуго. У њеној несвестици беше опет неке свести, која је, тако рећи, нагна те отвори очи. Милица се мешкољила, као да се трудила да устане. Нера јој лако спусти руку на раме и нежно прошапута:

— Нека, 'рано, нека! Немој се дизати; лези! Јели ти злог

= Глава ме заноси, — прошапута Милица, па

опет затвори ОЧИ. „Јадница!“ — мислила је Нера, гледајући у