Слике из сеоског живота. Св. 3

128 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

бледо лепушкасто лице Миличино. И дође јој некако мило и питомо то лице с опуштеним и изнемоглим мишићима. „Јеси ли ти, Боже, то и тако наредиог Баци ли ти пакост у моје срцег Метну ли ти омразу између насг... Ако си ти, ја ти се молим, уклони грех и дај ми моћи да душу своју сачувам!“...

Па склопи руке и стаде се искрено и топло молити, као да је на самрти. Она на једанпут поста свесна свога греха и увиде неправду коју је нанела сину и снаји, и несрећу коју је створила и себи и њима.

Врата њене собице отворише се и уђе Пера. Она се трже и викну: |

— Шта ћеш ти»

Али кад га виде онако порушена, језик јој се свеза.

— Је ли мртваг — упита он некаквим туђим гласом.

Милица отвори очи и Нера осети како сва устрепери. Брже боље спусти јој руку на чело, да би је умирила, а Пери рече:

— Шта тражиш» Шта ћеш» Иди! Зар ти је мало било

Пера се повуче натраг, али чу где рече:

— Хвала Богу!... само кад је жива!..

Милица је лагано долазила себи. Она се сећала и сетила целог догађаја, па јој се тек сад даде на жао и бризну у плач. Нера је само кршила прсте, није јој смела речи рећи. Као неким нагоном осећала је она да није само онај садашњи ударац Перин изазвао сузе Миличине, него да ту има и дубљих узрока, али она не имаде куражи да саслуша све.

— Немој, "рано, плакати, умири се; проћиће говорила је она онако бесвесно, једно да би нешто одговорила на оне сузе, а друго да би укратила живу оптужбу Миличину.

=— Како да не плачем кад саме теку! — јецала је Милица. — Ја не знам како ћу!.. Чему су ме год учили ја сам послушала, па опет нисам права!..