Слике из сеоског живота. Св. 3

139 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

ХМ

Наста сасвим други живот у Нериној кућици. Истина, не беше то живот онакав какав је био и како је она желела, али беше куд и камо бољи од онога што је био започео. Као год што благ пролетњи поветарац листак из пупка мами, тако ето некако поче долазити мир и спокојство. Сваким даном Нера проналажаше једну по једну врлину Миличину, о којој пре ни сањала није, и што је више познавала, све је већма нагињала њој. Између њих нестајаше лагано оне провалије што је онако грдно зијала. Нери више не беше Милица онако одвратна, и чудила се како је могла да је мрзи, кад код ове ништа за мржњу било није.

И кућа се преобрази и имање поста некако напредније: сваки трнак беше понео. Престадоше оне свађе и парбе са суседима. Па и сам Пера поста некако друкчији. До душе, не беше баш онако ведар и детињаст, ама тек, тек, уљудио се: не псује, не левентује и не бије Милицу.

И још нешто дође што Нери сасвим чело разведри, а то је: Милица је била у другом стању... Једнога дана она је то опазила по ходу и задуваности њезиној, и кад је запита, она јој стидљиво признаде.

Од тог доба Нера је и будна сањала некакве чудне снове. Кад би се осамила, мисао би је одвела Бог те пита куд!.. Унуче, па га држи на рукама, па оно се на њу смешка и пружа јој обле, пуне ручице, и милује, и љуби њене образе... Па онда, ђак, па момче; она му реже танкаче и испраћа га у коло и гледа како се вије његов вити стас, па га жени, дочекује његове сватове и... и води коло... И онда — опет крштење ново... „бела чела!..“

И све је више и више освајаху такве мисли и оне јој беху некако слађе: да је најљућа, оне је разведре и ублаже.

Једнога дана сусрете се са комшијом Марком. Сад је више не беше стид да му у очи погледа, као оно пре, него је гледала с неким поносом.