Слике из сеоског живота. Св. 3

СВЕКРВА Пе

— Како је, коног

— Хвала Богу, комшија!

— Сад паметно радиш!

— Хвала Богу што је памети дао!

— Хвала му! Видим: све добро! Ономад про-

ђем кроз Сенковачу, па ми игра срце!.. „Паметна жена“ —- велим Крсману, и кажем му како је било почело. Па сад, пази!

— Не брини!

А како деца садг

— Добро. Мало се он још ћуда, али ништа то! Она ми је као добар дан!

— Знао сам ја то! Врежу јој знам и све је ваљано. Добра је то вамилија и ти си добро одабрала. Што вели стари: „од вамилије се и псето

тражи |“... Сад не брини за спрежника! Сад ће сваки потрчати да ти помогне!... — Знам! — рече она поносита хвалом Марко-

вом, јер је знала да Марко тешко другог хвали!

Само код Пере није све баш као што треба. Оно, ту је сад и мир, и мати му се слаже са женом и не да на њу речи рећи, али опет, опет — Милица му никако није онако како би он желео да је. Њему се није допадало, што она са сваким милостиво разговара и што се смешка на друге. Он је волео њен осмејак, али само да се на њега смеши; па кад смотри да то и с другим чини, њему пође крв у главу, и онда је по три дана као луд.

Кад га тако снађе тај белај, а он дуне као ветар, па оде од куће и бежи мада га нешто једнако кући вуче. То га тако у часу поруши, да ти се чини е је болестан.

И Нера и Милица, кад би то смотриле, биле би као утучене.

— Опетг

— Опет! — вели Милица, а дршће.

— Па куд одег

— Оде некуд преко градине.

Тога дана не би ни једна ништа окусиле, или, ако би баш и селе за синију, јеле би једна другој