Слике из сеоског живота. Св. 3

154 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

за љубав, али као оно што веле: ја једем, а оно мене једе. |

Милица је премишљала и тражила начина како да до тога више не дође; а Неру је гризла савест, јер је знала да је она крива, и домишљала се како да му опет веру у Милицу врати.

— Ја не знам шта му је! — вели Милица.

= Ја знам.

— Молим те реци ми!

— Лудоглав је! А то му је у крви. И отац му је таки био. Ја знам кад сам била тако као ти, нисам смела ни у ког погледати! Одмах се натмури... — Па добро ако је то! Ја нећу ни са својим рођеним проговорити!..

— То тек не ваља! — прекиде је Нера. То ће код њега проћи; а ти, ако једанпут прекинеш, више не поврати !

=— Па шта да радим онда»

— Ништа. Пусти га нека се истутњи, кад га пређе он ће се опет вратити.

— Не знаш, мајка, да ми то дојади! Волела бих да ме нема!

Нера би тад заћутала. Она је видела муке Миличине и видела да јој не може помоћи. А помоћи није могла, што ју је обузимао неки стид да јој каже праву истину. Волела се одрећи и светог причешћа, него исповедити јој се. Међутим, мислила је да ће јој се дати прилика, да све то сама поправи, као што је и укварила.

Тако би у тој невољи проживели по два-три дана, па би се опет вратио обичан живот. Пера би дошао кући — од које није ни одлазио, него је сакривен вребао неће ли се Милица с киме састати или разговарати — и отпочео радити и договарати се.

Мако је њему долазио тај хук његов, опет је, пошто се одљути, био милостан према Милици. Доста пута се он с њом лепо разговарао; а кад би уграбио прилику да га мати не види, тада би јој прилетео, докопао је за главу, па би је љубио