Слике из сеоског живота. Св. 3

ВЕЧНОСТ 141

Сјаји се роса на трави и лишћу, као да је Господ просуо драго камење по овој грешној земљи.

Народ се окреће за њима па се диви.

— Боже! Дај им среће!...

— Боже! Дај им здравља!...

Стари свештеник тек свршио јутрењу, па сео под мирисну липу, што је Ра урита гране пред црквом, а њих двојица преда њ.

— Добро јутро!

— Бог вас чуо, децо!

Они му приђоше руци, рекавши:

— Благослови, оче!

— Бог вас благословио! А које доброг

— Оче! ми дођосмо да нас збратимиш, да нам очиташ молитву, — рече Бранко.

— "Оћу, децо! — рече старина. — А чији сте виг

Они му казаше.

___А знате ли шта сте од онога часа кад се

збратите — Слушали смо нешто и од старијих, а и ти ћеш нас поучити — РеЕ Бранко.

— 'Оћу, синак... А да ли се ви баш пазитег рече попа и погледа их обојицу.

— Оче! — рече Илија. — Да смо браћа, да смо на једном срцу лежали, не би се боље пазили!... У гору, у воду, у сами гроб, ми ћемо један

за другим.

Попа је гледао у запламљене образе Илијине; гледао је бујни жар очију Бранкових, па рече:

– Добро, децо моја!... Данас, после свете литургије, ја ћу вам очитати молитву и збратити вас.

И кад се сврши служба божја, попа их приведе олтару и сврши обред..

Кад су изишли из цркве, палата су нешто узвишено у души; осећали су милу везу, која је, као нека света рука, везивала срца њихова.

Очима пуним суза погледаше се и пружише руке један другоме,