Слике из сеоског живота. Св. 3

вечност 148

= Не знам, "рано.

— Јави ми кад дође.

— "Оћу, кућо.

(Он оде ошљарити нешто око кованлука, па онда оде у воће...

Дан је пролазио. Сунце на заранцима, а Бранка још нема... Неки немир овлада обема кућама... Нека црна слутња избијаше као змија испод кућњег прага, али још нико не смеде речце рећи...

__ Мора да се успав'о! — рећиће отац Илијин..

И ухватише се за ту мисао. Управо, сви хтедоше да мисле да се успавао, али им је нешто друго срце стезало... Илија се усходао, и мало, мало а он тек извири на капију. На послетку додија му.

— Идем да га тражим! — рече, и пође на капију.

У тај пар заклопараше кола и зауставише се на капији. Сви потрчаше... Кола празна, Бранка нема..

Зачуђени, упрепашћени, стали па гледе... Нико не умеде речи прозбориги... Једва Илија дође к себи, па као ма'нит одјури улицом. Оде у шуму да тражи лобратима...

Дуго је врљао. Ноћ се већ спустила. Месец је провиривао кроз већ завело лишће, које је жалостиво шуштало на дрвећу, кад он нађе побратима.

Страшно!... Бранко је лежао са заваљеном главом, која беше скоро одсечена... Локва усирене крви лежала је око њега као бара... Крај њега је лежала секира сва крвава...

Он паде по њему. ЈЂубио га је, миловао, звао...

узалуд!... егов глас је јечао у дубрави некако тупо, потмуло... као да испод земље долази... Стигоше и кућани. Диже се запевка — дугау

небо... Мртво тело натоварише на кола, која један сељак дотера, и однеше кући...

Жалише и — сахранише...

Поче се трагати. Све се живо упело да пронађе убицу, али никако... Неколико њих на које сумњаху и притворише, али на сумњи и оста. Нико живи не знаде казати ко је убио Бранка!...