Слике из сеоског живота. Св. 3
144 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
Ш
И прође година дана... Оптужени су лежали у тамници, али ствар се не може расветлити...
Родитељи Бранкови туговаше, па се и примирише. Рана је ту, на срцу; она тиња, боли; али ето, живе... Право веле: не вади душу мука, него суђен сат...
Међутим, родитељи Илијини већ друкчије гледаху на свога сина. Мајци је требала одмена а оцу послуга, а обома радости. Жеља је човечија најнеситија ала. Све, што има на свету, она би пождрла, и опет јој је мало!... Њима не беше доста што им је син жив, — они су желели и снају, па затим унука.
И почеше, онако изоколо, наговешћавати Илији жеље своје...
Како му то поменуше, он проли сузе.
— Зар да заборавим побратима >
И тога дана нит је јео ни пио. Бежао је од сваког живог створа...
Али... капља камен дуби!... Дан по дан, једно те једно... Он је већ могао да слуша о својој женидби. А кад му, једног дана,и отац и мати побратимови рекоше да му се ваља женити, он саже главу, као во у јарам.
И нађоше му девојку лепу и питому као цвет ружице. Поче се и спрема, позивају се узовници.
(Отац га призва и рече му:
— Синко, кога ћеш одеверити2
— Ја, бабо, имам побратима — рече он.
Отац слеже раменима. А он се диже на гробље...
(Са истока се помаљао пун месец; на западу беше још мало руменила сунчева... Тишина овладала као у гробу; светњаци су пролетали тамо амо и падали на спарушену траву, коју већ роса обујимаше; из даљине чула се ћукова песма...
Илији је лупало срце. Он је нагло корачао преко гробова и спотицао се овде-онде. Најзад стаде. Дошао је до гроба побратимова...
Стаде више гроба, прекрсти се и целива крст, па се приже хумци и викну: