Слике из сеоског живота. Св. 3

146 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

спремно на пут, само је очекивало заповест старојкову. И стари сват викну:

— Полази!...

Коњаници појахаше оштре коњице, остали поседаше на кола, па се кренуше у име Бога, по девојку.

Красна кита!... Напред барјактар, па га барјак свега поклопио... А дан леп; и сунце благо сија; и зацвркуће по нека тичица; а ваздухом лети бела свила, мека као памук, па сватима пада на одело... Песма се 'ори, а пуцањ за пуцњем грми... Наједаред ућута све.

На самом раскршћу, које пресеца пут што из села води, стоји коњаник у свечаном руву и погледа сватове.

Сви бацише поглед тамо, и познадоше Бранка. Исти, истоветни, само му лице нешто блеђе и тамније, а око мутније.... Око усана играо му је некакав чудноват осмејак, осмејак који те мами да му приђеш, и који те у исто време одбија.

Како га смотри Илија, око му плану од радости и он удари коња бакрачлијом, те притрча своме побратиму.

= Побратиме!

= Чујем, побратиме.

И баш дође!

= Зар си сумњ'ог...

— "Вала ти, побратиме!

— "Вала теби, што си ме се сетио!

Притрчаше му весели родитељи.

= Сине! — виче отац.

= "Рано! — виче мајка.

= Ја сам, ја сам! — вели он а смешка се.

=— Да те се мајка наљуби, чедо моје!...

— Не, мајко!... Ја нисам од овога света!... Мој је свет — мир... И само љубав побрина могла ме је кренути из мога царства. Она једина моћна је мртвога кренути!... Не прилази ми, мајко!... И да ми приђеш не мош ме пољубити!...