Слике из сеоског живота. Св. 3

вечност Не. 147

Мајци се сви туга на срце, она сиротица

проплака. · — Па кажи штогод мајци, чедо моје! — Немам ти ништа казивати — рече он.

— А ко те уби, голубе мој...

(Он само ману руком.

— Ја сам побри дош'о у сватове. Данас је реда веселити се. Кад ми дођеш причаћу ти!...

И оде међ коњанике...

И опет се кренуше сватови, али се више не диже весела песма, више се не разлеже пуцањ... Све очи гледе у Бранка; а он се смешка, смешка на све... Разигра коњица, па га притера колима очевим. Пита га мајка:

— Па кад ћу ја теби, сине»

— Скоро... Обоје Бете скоро!... Да ли знаш, мајко, како је лепо овамо!... Па се опет насмеши... А сватови шапћу међу

собом:

— Грешна душа Илији што га је диз'о!...

— А... заверили се, брате!...

Прођоше кроз село и стигоше кући девојачкој. Лепо су их дочекали. И заседоше свати за пуну совру...

Бранко оде у вајат девојци, те јој предаде деверске дарове, па се затим врати соври, те седе између оца и мајке...

— Једи, 'рано, једи! — вели му мајка и нуди га.

(Он само одману главом.

— Нисам гладан, мајко.

И кад изнеше печење на совру, изведоше девојку. Он седиже, те је прими од брата њезиног, и стане дворити сватове...

И сватови се дигоше иза совре. Реда ради заиграше једно коло, па се почеше праштати... И девојка се поздрави с родом и другарицама. Он је узе и приведе својим родитељима.

— Бабо, нека сна седне с вама на кола.

И поможе снаји те се препе. А он појаха свога коњица, па стаде поред кола,..

10"