Слике из сеоског живота. Св. 3

148 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Збогом!

— Збогом!..

И кренуше се.

Кад дођоше до оног раскршћа, он ману руком, те устави сватове.

— Збогом! рече родитељима. — Скоро ћемо се опет видети. Ја сам за вас овамо све спремио. И онда се нећемо никад раздвајати... Не плачите, јер ми је онда теже!.. Ако желите ластака мојој души, молите се Богу!.. Али... суза не пуштајте!.. (Свака ваша суза, то је врео камен што пада на моје срце!.. Збогом!

Па се окрену Илији:

— Збогом, побратиме!

— Зар оде, побратимег

— Идем... Него, сети ме се, драги побро, па дођи!

— Доћићу, побратиме! — рече Илија.

(Он се одвоји од сватова и стаде крај пута; и ту је стојао док не минуше сви мимо њега... На савијутку мајка му се обазре да га још једном види, али њега беше нестало...

М

Прође недеља дана. Илија готово и заборавио на обећање. Једног вечера, тек што сведе очи, јави му се на сну побратим и стаде га корети... Он се трже, протре очи, па рече жени:

— Дај ми обућу!

— Куд ћеш» — пита га она.

— Море, дај ми обућу, шта ме литаш! — рече он оштро.

Жена се диже и принесе му обућу. Он се обу брзо, огрте хаљину, па изађе.

Ноћ ведра. Тишина као у гробу; само лишће лагано шушти, шушти тако ти'о, као кад самртник шапће... Јака роса влажила му је ноге... Он се чисто стресе од свежине ноћне...

Пође брзим корацима... —

И сви му се нешто тешко на срце, Учини му