Слике из сеоског живота. Св. 3

ТУЂИ СЛУГА 163

вечера, како седну за мршаву вечеру, она би му пребацивала :

—_ Докле ћемо овако... Видиш, већ нам главе оседише, а ми онако, те онако. Кад бемоми ми у кући појести бољи залогајг Код толиког богаства ја сам гладна.

— И ја сам, жено — вели Јевта.

— Па кад ћемо једном и ми почети као људи живети >

_—_ Само док напуним онај седми ћуп.

(Стана саже главу и ућута, а он упали жижак и оде у подрум. У једном ћошку лежало је у ћуповима благо његово. Он спусти жижак на земљу, па скиде поклопац са једног ћупа. Само жежено злато...

(Он се смешкао. Маши се руком у џеп, па извади још неколико дуката, те их спусти уњ. Тихи звекет злата одјекивао је у души његовој.

— Ај... децо моја! — говорио је у неком заносу. Зар да вас просипам» Та пре ћу се са животом растати него с вама!

И онда поче отварати друге ћупове и мешати злато рукама... Осећао се потпуно срећан. Ничим му ту срећу не би могао нико накнадити. У глуво доба враћао се у своју одају и задовољно би се спустио на постељу да отпочине.

Ш

Прођоше године. Јевта већ сасвим остарио, а Стана се погрбила. Он је осећао да више не може потрчати као пре. Изјутра је волео и мало дуже пролешкати у кревету. Често пута мрзило га да се сагне; једном речи, осетио је немоћ... Стана још горе. Почела му већ горко пребацивати његов тврдичлук. У дубини душе осећао је да Стана право има, али се не може никако решити да дарне своје благо.

— Коме штедиш, коме чуваш» Зар нам већ није смрт куцнула на вратаг... Па зар да умремо жељни залогаја код толиког благаг

Он јој не одговори ништа, али се замисли,

пе