Слике из сеоског живота. Св. 3

ПИСМО 6А СЕЛА 171

замолити и другом свецу, те му и овај мало помогне. Али ратаровом је свецу тешко, јер ратар не зна другог него њега, па какигод кијамет, а он своме свецу: Помози! Ето, моја слава св. Никола. Ја, штогод почнем: Помози св. Никола! Ако је подићи терет: Помози св. Никола! Ако је заорати: Помози св. Никола! Ако се заглиби кобила : Помози св. Никола! Тек, мој свети Никола свуд, па је са мном и јадан и каљав и озебао. Тако и ви, писмени људи! Кад се разбудиш, а ти упалиш свећу, па књигу у руку. А ја — куд ћуг Утрнула ми једна страна од лежања, а ја се окрени на другу, док и она не утрне!...

Ја се стадох смејати.

— Та јест! Ако ништа друго, бар смејати се лако.

Ја се уозбиљих и позвах га да попијемо по једну, на што он пристаде. |

Да видиш тикако је тај мој сусед добар човек! Ни налик на брата који је оделит од њега, и о коме не постоји баш лепо мишљење у селу.

То је човек преко педесет година, висок, сув, крупне кости, још прав, нешто мало изнурен радом и годинама, што се познаје по оним помућеним очима, што су некад биле црне и врле лепе, а сад дошле нешто блеђе и жутљајиве. Скроман, да већ прелази скромност у стид. Кад ми дође, увек пита: „Има ли још кога»“ — јер није рад да изиђе „свакојак“ (тако он вели) пред људе. Нечега женског има и у понашању и у раду његову. Сељаци веле: „Он се требао родити као женско, па се некако окренуло“. Јер, да само уђеш у његову малу кућицу, по свему ћеш видети да тамо мирита умешна рука. Али то није рука његове жене, која је тако исто вредна, али нема његове умешности. Долапи, полице, онај бели сто, столичице, необојен креветац и чивилуци — све се то бели од чистоће. Собица мирише на тамњан, босиљак и јабуке. Не можеш просто да се сит надишеш. Оне постељне ствари: јастуци веленци и поњаве чистеи опрашене. Мало, али лепо и примамљиво. Ничега нема много, али