Слике из сеоског живота. Св. 3

г

170 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

чије: не узбуђују те, не гоне те да јуриш од једне другој, не праве те лептиром, него челом. И нехотице застанеш пред сваком стварчицом, па кад је добро разгледаш, тек онда видиш колико је лепа. И штогод око себе погледаш, све је пуно интереса. Ја се непрестано чудим како ово или оно нисам раније запазио.

4 Јутрос сам поранио и изишао у двориште. Сунце се баш јављало на обзорју. Јутро тихо, нигде ветрића, а оно раскошно просуло своје зраке, те неким светитељским сјајем, као ореолом, омотало сваку стварчицу. Ја дигох очи нада се и видех димове из сељачких кућица како се дижу небу као бели духови; пут им прав, ниједан се не повија; иду у висине као душа праведникова... С крова ми полете јато голубова кружећи по оном златном зраку око моје главе, и очекујући да им дадем њихов оброк, који сам им редовно давао; узбунише се и кокошке; и мали прашчићи, из другог дворишта, и они су тражили свој оброк. Све се то смешало и скочило око мене, и ја се кренух да их нахраним.

Сусед ме поздравља и смеје се.

— Видиш ти како то све хоће да једе! рече он.

= Па гладно је.

— Јеси мирно спавог — упита он, окренувши разговор.

— Хвала Богу!

= Дуга ноћ, брате, к'о царева година. Ја се трипут будио: устанем — нигде зоре. Једва чекам да дан мало освоји!

— Ја кад легнем не будим се.

— Море, лако је вама, писменим, као поповом свецу.

— Каквом свецуг

= Па поповом.

— Што је њему лакше него другом свецу»

— Не знаш ти то! — насмеја се он. То је нека наша реч. Поповом је свецу лако, што се поп уме