Слике из сеоског живота. Св. 3

ПИСМО СА СЕЛА 178

Ја га сачеках на капији и поздрависмо се. Он прво метну руку на прса и приклони се, па је онда тек пружи да се рукујемо. Позвах га у собу. На прагу он отресе своје опанке (то је увек радио, било блато, било суво), скиде капу иуђе. Понудих му столицу и поседасмо.

Свака његова реч била је поткрепљена по неким аутором: „Што рек'о Пера Савчин“, или „Што каз'о неки покојни чича Марјан“ — тек код њега је увек неко рекао или казао оно што он вели. Сељаци му се смеју зато, а ја, Бога ми, не. Штогод сам код нас прочитао научних ствари, све су препуњене цитатима овога или онога. Кад га слушам где тако говори, дође ми нешто жао што сеи он није бацио „на књигу“ — славан би то научар био. Јамчим животом да би досад био академик!

— Па како је, како, чича Симеуне2

— Па, што рек'о неки покојни Димитрије Савкић, тешко би до памети, господине и комшија, а већ кад памет дође и мени лакну. Јутрос ураним и одем до свињца. Био сам ти, што реко онај, батли од јутра: крмача ми опрасила седморо. Па сад морам да се вескам око свињца да не би... знаш има — простићеш — прождрљуша! Ето лане једна, да не дођох, појела би све прашчиће.

— Е, шта ћеш! — рекох...

— А видим ја синоћ, кад сам затварао свиње у свињац, да ће бити нешто, па нарочито нећу да кажем деци. Волим тако понекад да их — што онајказ'о — прекорем што не пазе на мал. Па сад велим моме Јови: „А зар ти тако, а2 А не знаш да нам лане мал' не страдаше прашчићи! Тешко мени, кад ја морам, што онај рек'о, свуд потрчати!“ А он да се изеде од муке. А ја волим што је он тако жесток за кућом! Што онај рек'о: ватра је у послу!

= Красна су ти дечица!

— Хвала је Богу, а хвала и теби, господине и комшија, који ти то мени велиш! Ја, што рекла нека покојна Пајка Ивина, волио бих да сам и мртав, него са децом срамотан! Зато ја њих и учим једнако