Слике из сеоског живота. Св. 3

174 | ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

да раде, само да раде и да се Богу моле! Све, што рек'о поп Пера, иде с тим. Ја кад радим, ја онда не мислим ни на шта зло; све велим: е ово ће ваљати! Знаш лити, господине и комшија, да ја, кад радим, не осећам ни зиме ни врућине; па ни бриге ме онда не море, и оне оду у бестрагију. Ето, летос, кад бише оне припеке, а ја нешто баратам око баште и чупкам траву, а дође комшија Иван: „Их, по Богу брате, како можеш! Што не ујаш малог Проври мозак!“ — „Јок! — велим ја. Ја 'вако радим, а ветрић пирка, те ме раз'лађује“. А јесте тако! Мени баш никако није било врућина.

Донеше каву и ракију и послужише га. Он не хте.

— Узми ти најпре — рече ми.

— Ама, молим те!

— Оно, што рек'о ђед Марјан, не ваља у старом селу нов обичај заводити! Кад је таки ред у твојој кући, нећу да кварим. Али код нас није тако. Откад знам за себе, домаћин је у кући најстарији, и њему је и чест најпре.

— Код нас је овако.

— Та већ видим, али, господине и комшија, то не ваља! Много вам што-шта у чаршији не ваља! Ја, истина, одавно нисам био у чаршији; али што сам видео код неког нашег Добросава, што тамо сад има дућан и оженио се — никако ми се не допада. Зове он мене у собу. Уђосмо. Његова жена — а млада и лепа жена — седи, па се и не помаче с места кад ми-уђосмо! Мени би некако незгодно. Није ми због мене, ја сам ту данас, па Бог те пита кад ћу опет доћи; ама ми је због њега, веселника. Не смем — ове ми мученице (показујући на ракију), пролазио куд и она! — да му погледам у очи, велим застидиће се, али он — јок! Него још вели: „Е, душо моја! Ово је онај чича — Симеун, што сам ти причао да уме да готови јела“. Кад јој рече: душо моја — ја, што онај казо, у земљу да пропаднем од стида! Седео сам ту, али не знам шта смо говорили. Она ми се кућа окреће око главе,