Слике из сеоског живота. Св. 3

писмо СА СЕЛА 175

Само мислим: зар то Миличин сине! Да ти знаш његову мајку, господине и комшија, ти би рекао да таке жене у свету више нема! И нема је, вала! Какве је она муке премучила у оној кући и с оним народом, ја сумњам да је жив двоножац! Срећна је што није дочекала да види оно чудо!...

И још је причао мој сусед. Реч му је ишла глатко и кадар је оном искреношћу да занима човека. Говорио је и о том, како је квареж ушао и у села. нарочито у женскиње.

— Почеле губити образ! Да није понеке старке, ја, што рек'о Петар Којадинов, не знам где би се део! Не поштују више ни старије. Ено моја сна, ха, што је за синовцем Мићом, неће свекру да полије! А Мића гледа, па — ништа. Него, вала, и он је крив. Не бих јој ја дао да се ребри по мојој кући, па да ми је на зеницу испала! Ја бих и њој и Мићи показао врата! Док живим, ја сам господар у својој кући, и ту нико не заповеда сем Бога и мене! Јесте, тако је!

И оно му мутно око засја, и онај се стас исправи, и она понурена снага оживе. Сасвим други човек! Сва чистота душе блесну у очима; увређен мушки понос оживе на цртама лица његова. Дође ми узвишенији; изгледао је као човек што улива поштовање — и ја необично заволех тога човека.

Не знам зашто, тек, ми такве људе и такве природе схваћамо све с комичне стране. И да се нисам тако зближио с њим, ја бих се увек насмејао кад бих га видео. Сад пак, ствар стоји сасвим друкчије. У разговору, честом разговору с њим, ја откривам једну по једну врлину која ме изненађује, видим драги камен, неуглађен у земљи међу другим минералима, и што га више гледам, све ми је сјајнији.

То је један члан мога друштва. С њим проводим зимње вечери поред чаше, песмарице или гусала, и немаш појма како ми пријатно пролазе те вечери. Омилела ми књига, јер им читам и слу-

шам њихова резоновања, која су врло интере-