Слике из сеоског живота. Св. 3

КМЕТ ИЛИЈА 5

— Е, шта ћеш... Ваља млатнути рђом о земљу.

Дадо: десет дуката... али — ћути!

Замало — ето Радојице кнешчића.

— Петре и ти Плејане... 'ајте, зове вас кмет.

Они одоше. Знао сам зашто. М Јанко ћути...

Не одоше ни они. Он позва Игњата Јовића и Ђиду... И они се вратише. Он дође у мејану, па одреди: да са Игњатовим и Њидиним колима иду и Марјан Ђусић и Крста Џебраковић. До душе, њима двојици није прич'о ништа о „згибенију“ јер су оба сиротиња. Дотераше кола, њи' два се

поздравише, па — одоше. И он, Илија оде опет у судницу... Ћутасмо, ћутасмо, док тек рече Јанко: — Ја плати"! — И ја! — вели Ђура. — И ја! — вели Петар. — И ја! — вели Игњат.

— Богме, брате, десет дуката није шала! — рече Плејан и уздану...

— Бијемо Турке, а ево аге овде! рече Игљат.

Они ћуте, и ја сам ућутао... Вала Богу! Мене је обишло...

Паде мрак, ја нисам те ноћи им о посла, зато се кренем кући... Идем, а нешто ми се тешко навалило на прси, па не могу да дишем. Ребра, сав „сепет“ ка да је неко притего шином: штогод данем, све ми мало... Дођем кући — деца се тек вратила с рада, Поставише синију. Седо' ија, ал не могу да једем... све се то ућутало.

"Ајд, вечерасмо, дигоше синију, зачистише мрве.. Радојка (сна) дође те ме изу и опра ми ноге.

— "Ајде лежите децо!

Они одоше. Ја легнем на креветац. Окрени се тамо, окрени овамо, аја!... сна никако |... Устанем, узмем поњаву и јастук, па изађем у авлију, прострем поњаву, наместим јастук, легнем — сна нема те нема!.. А једнако ми тешко... Па да би ми, ваљда, још теже било — напале и бувеи комарци..,