Слике из сеоског живота. Св. 3

КМЕТ ИЛИЈА

— Шта» Ето шта... Дао сам војника, братац мој љубезни. И мој ђак, ето, џаба писарује и све... Па опет траже... Ето, у писми овој, од господина капетана, тражи се да дам све сено са ливаде што је преко пута суднице. Капетан вели: Нареди нека сено покоси и покупи, братац мој љубезни, па да дотерам где су државна сена... -

— Па шта мислиш, пријатељу» — реко' ја.

Знаш, би ми га жао. Има ту петнаест сена.

— Шта ћу рећи, братац мој љубезни» Што мора бити — мора. .

= Ја.

— Него, братац мој љубезни, дела ти да ми попијемо коју, па иди да зовеш људе. Знаш, кнешчић ми треба једнако, братац мој љубезни.

— Па, зовнућу, пријатељу.

— И заказаћеш им, братац мој љубезни, да је од мене доста. Нека сваки себи понесе 'леба.

— Па и није право да их ти 'раниш!

— Тако је, братац мој љубезни!

Пописмо ту још по коју ракију и каву, па се онда дигосмо: он судници, а ја у село да сазовем раднике.

Сутрадан паде косац на ливаду и до мрака оборише. Дуг летњи дан, па се брзо осуши. Позвасмо народ те покупи и садену све о својој грани.

Али Илија не даде ником сена ни сламице. Све остаде у његовом котару!...

Криво ми је што сам лаго свет, али шта ћу“... Ко сме ту и једну рећи» Бојо сам се, брате, себи, па то ти је! Не знаш каки је угурсуз кад се на кога испизми! Не мари он низашто. Он само 'оће да те сатре; и онда, ако треба лагати— он слаже, само ако ти може наудити.

Елен, стиже ти од власти наредба да се купи „крезиција“. Сви смо имали пуне руке посла; а