Слике из сеоског живота. Св. 3

ДЕЛИЈЕ 31

— Кад смо 'вако воде, право је да се по-

братимо. — Добро! — вели Панта. — Имаш ли ти још кога побратима» = Јок.

=— "Оди да се пољубимо, онда!

И пољубише се насред шора. Истина, није нико смотрио, ал су се баш пољубили!

=— Имаш ли ти, побратиме, параг

— Имам неки грош.

— Е, да идемо до мејане, да попијемо по једну. Кад седнемо, они ће питати ко си и одакле си; а ти кажи да си из Ерцеговине, да ти је вамилија остала, а ти дошо да видиш да ли ћеш је моћи овде где сместити... Ако те питају откуда ти мене познајеш, а ти реци: да су нам се очеви побратили, па и ми, и да ме ниси мог'о јуче познати, тако сам се изменио. И реци: да сам давно отишго у свет, па ме питај шта сам онда радио у свету...

— Добро, добро!

И тако стигоше у мејану. Беше неки свечаник, па људи доста.

— Помаже Бог! — назваше Станко и Панта.

— Бог помог'о!

— Зраво, мирно»

= "Вала Богу!

Они седоше за један сто у ћошку.

Сељаци заћуташе, па загледају странца, а Станко се смешка.

— Шта радиш ти, Станко — пита кмет.

— Па... вала кмете готово ништа! Ноћио сам тамо код Рогановића са овим мојим побратимом. Он дош'о из Ерцеговине, па ме мину жеља да видим кога са свога „сента“.

— А зар је он Ерцеговац»>

— Ја. Оба смо отуд.

— Ати рече мени пре некако да си Крајишник — рече кмет.

Панта се насмеја:

— Е, мој газдо! Тако је код нас! Тешко нама