Слике из сеоског живота. Св. 3

52 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

што по свету одамо и чекамо да нас туђа рука "рани! Ми морамо да казујемо од сваке руке! Да нисмо тамо јаде починили, ми би седели на своме огњишту! Ето га, овај мој побратим, исти овај Станко... Видиш! А убио два Турчина, два брата! Онда га нестаде...

— Ама зар Станког! — повикаше сељаци зар он>

(Станко саже главу, неки „накисео“ осмејак лебдео му је на уснама и ухвати Панту за руку.

— Остав' се, побратиме! Немој да причаш то!

— Што немој! А 'оћу, славе ми божје, да причам свуда по свету твоје јунаштво! И зар, браћо, није јунаштво смлатити два курјака, што су јели спротињу рају2!

Панта беше скочио на ноге јуначке.

— Како да није» Море мани! Ми нисмо ни знали! А мислили смо да помало и лаже! рече кмет.

(Станко саго главу, па пун задовољства погледа на сељаке, који су се чудили и дивили.

— Зато ми, мој газда, морамо да кријемо ко смо и одакле смо!... Ето ја... Ја имам стара оцаи стару мајку, имам жену И четворо деце. Све сам то оставио на „гујиној рули“, па сам сипго овде, међу браћу своју, да им нађем склона!.. А зар не може — не дај Господе! (Ту скиде капу, погледа горе и прекрсти се)... зар ме не може очас оледити несрећан глас!...

Па саже главу и грдно се замисли...

— А ја!... веле сељаци. М јес им тешко, брате!..

_ == Мејанџија! — Дај-де један сатљик ракије! рече Панта дигавши главу.

Мејанџија донесе. -

(Он не хте ни погледати чашицу, прекрсти се, помену Бога, наздрави Станку, па наже.

— Чујеш, буразеру! — рече кмет. — Ево што нас овде има, ни један се неће отрести!... Преведи чељад овамо!