Слике из сеоског живота. Св. 3

34 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

тиг“ Ја се кажем... „А!.. ти си онај, што си неки дан побио оне крвопије»“.. Ја се запрепастим, откуд овај човек да зна шта сам ја урадио!

Он ми рече: „Не бој се, не бој! МИ ми смо ти горски ајдуци! Ако си чуо кадгод за Пецију, ја сам Пеција!““)

— Ама, зар он био! — пита кмет.

— Он главом!

— Их, брате!.. А је ли страшан»

— Причаћу!.. Мож' мислити, како ми је било! Ка' да ме три сунца згријаше! „'"Оди овамо!“ — вели ми он. Приђем. Стоји човек повисок, са великим цариградским весом на глави. — Добро вече рекнем ја. „Бог те чуо!“ — Здраво, мирног „ Вала Богу! "Ајде овамо!“ ... Идосмо, идосмо, док ти се наједаред угледа ватра. — „Не бој се — вели ми он—то је моја дружина! Ту је и Остоја Крманош...“

Дођемо тамо. Како Пеција назва Бога, све поскака осим они' што окрећу јањца.

= Ево вам, браћо — вели Пеција, — још једнога јунака, што једном пушком бије по два Турчина! Их, брате!..

Станко ману руком, повуче два-три дима и попи чашу ракије. Све се у њега забленуло.

— Ама знате ли: кад падне чавка на њиву!.. Тако се они склепташе око мене; „Ђе си брате! Ђе си јуначе!.. Да се целујемо!“ Па се братски ижљубимо. — „Сједи!“ — вели ми Пеција. — „Сједи овде до мене!“ Ја ти седнем до њега, он викну једног те донесе чутуру. — „Деде једаред!“ — рече он. — Ја велим да је ред да он наздрави. — „Нећу! вели — ти си бољи Тан ти први пиј“. Ја онда нагнем но добро..

И ту опет попи чашу ракије.

Они све гледе у мене — продужује Станко а ја у јагње. — „Шта је, да ниси гладанг“ пита

1) Пеција — Петар Поповић-Пеција, вођа устанка у Босанској Крајини. Погинуо у лето 1875. код Великог Струга на Сави, приликом једног турског препада.