Слике из сеоског живота. Св. 3

ДЕЛИЈЕ 35

ме Пеција. — Три дана нисам метнуо залогаја у уста! — велим ја...

Одма ти он нареди, те се скиде јагње... Е, јео сам, јео, људи, како никад дотле. Ја сам им причо како сам побио Турке и... све... Онда Пеција нареди стражу, и ми полегасмо. Ја сам с њим спав'о.

= Ама, зар с њимрг — пита кмет.

= С њим баш!

— По Богу, брате! И ти то нама никад не прича!

— А, мрзи мене, Бога ми!

= Шта би даље, човечер

— Око пола ноћи припуцаше они на стражи... Ми поскакасмо. И... док длан о длан — све готово. Један стражар дотрча те јави: да су удариле заптије. Пеција рече друштву само место где да се састанемо, па навалисмо на Турке. Ја сам био уз њега. Гледа он, како у мене сева пушка ка' муња. = Е!.. алал ти српско млеко, што си га посис'о! Пред зору растерасмо Турке, а ми тамо где смо уговорили.

Био сам с њима четири месеца, водио сам и сам чете у бој; а тада ми рече Пеција: „Иди вели — у Србију, иди и...

Ту Станко замукну.

— Шта ти је рек'ог — упита кмет.

Станко ћуташе.

— Славе ти, шта ти је рек'о2

— Не могу казати! — и погледа све око себе. — Ама кажи човече! — заграјаше сељаци.

= Не могу!

= Кажи!

= Не могу, заклео сам му се!

Сви заћуташе.

Станко опет саже главу, па гледаше испод ока.

— Чујеш, Станко, — рече кмет. — Ти и твој побратим ћете код мене на ручак.

=— Шта велиш, побратимег

— Право ми је!

= А сутра код мене, — рече газда Панић.

3“