Слике из сеоског живота. Св. 3

36 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— И код мене! И код мене... заграјаше сељаци.

— "Вала вама, браћо, који ви нас поштујете. Имаћемо се добро по'валити нашој браћи у Ерцеговини! — рече Панта.

— Та, брате... колико имамо!

— Па ко тражи више» — упита Панта.

— Шта је Бог дао!

— "Вала и њему и вама! — рекоше и Станко и Панта у један глас.

— Е, 'оћемо лиг — упита кмет.

— Можемо.

— Шта има да се плати» — упита кмет мејанџију.

— Ја сам иссто оку и сатљик ракије — рече

Панта.

— Ти немаш ништа плаћати. То је моје рече кмет.

И извади те плати мејанџији трошак.

Онда се кренуше кметовој кући

Лепа соба, лепе поњаве, а они лешкаре... Ноћ пала, чује се где тице цвркућу и пас који пут лане.

— Побратиме, — викну Станко.

=— Ој — одазва се Панта.

— Има ли ту воде»

— Ево тестије.

Станко наже, па не уме да одујми.

Ух! рече изгоро'! — Много пописмо ракије! — рече Панта. — Сад се само владај, па не брини! — Умем већ!

— Неколико дана иђићемо обојица заједно сваком домаћину. Онда ћеш ти ићи сам, а ја сам. После ћемо за дан-два тумарнути куда из села... као неким послом. Јес" упамтиог

— Јесам.

— Бићемо важнији.

— Ал' си ђаво!

Гледај од чега живиш! ту ућуташе обадва.