Слике из сеоског живота. Св. 3

БЕЛА ВРАНА.

Баш на Усековање 1582 године, седели су сељаци села Белотића пред мејаном и разговарали. Дан беше леп, као и сви дани ране јесени.

— Ето, вала... — вели кмет Радоје — сад имамо и чколу. Сад само „министер“ нека нам пошље учитеља, па, па да нас види Бог!

5 2 јесу није ЊИМЕ аута и Бог зна како! веле сељаци.

— "Вала вама, који ви мени припознајете! А, вала, јесам се и натрч'о!

— Јеси, јеси, Радоје, није вајде; 'вала ти!

— Строшио сам, браћо, моји десет дуката, ал — не дај Боже зажалити! Нека је алал!

— И јеси, јеси; ако ниси, бој се, и више!

Друмом се заподео облак прашине. Изнајпре се ништа не распознаваше. Мало помало кола ближе прилажаху, и они боље видеше ко на колима седи. На предњем седишту седео је кочијаш, а на задњем једна млада женска са сунцобраном у руци. Сем њих двоје било је на колима пртљага: један кревет, један путнички ковчег доста велики; у задњем седишту беше дењак са спаваћим хаљинама. Било је и још неке ситнурије.

Кола стадоше пред мејаном.

— Је л овог — упита женска кочијаша.

— Ово је — рече кочијаш.

Она склопи сунцобран. Врло спретно скочи с кола, ману руком неколико пута те стресе прашину са одела.

Могло јој је Онти тако око осамнаест година, средњег раста и вита стаса. Лепа, смеђа коса пала