Слике из сеоског живота. Св. 3

49 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

по челу, те врло лепо стајаше под шеширом, као да је два сата пред огледалом удешавала. — Велике црне очи светлиле су испод хлада дугих трепавица. Мора да је била узбуђена, јер јој је чисто, доста мршаво лице облила румен.

Она приђе сељацима. Ови стајаху забезекнути.

= Помоз Бог!

— Бог ти помог'о!

— Је ли овде кмете

= Ј... ј... ја сам! рече кмет Радоје сав збуњен и нехотично се подиже.

Она му приђе и пружи руку.

= Ја сам Босиљка Симићева. Мене је господин министар поставио за учитељицу ваше школе.

То изговори смешећи се, те показа два реда ситних зуба, белих као „јаглице“. ;

= За... за... зар тебег! — упита Радоје зачуђено. = Мене!

— Ама, знаш, опрости госпоја, и не замери што ћу те питати... Јеси ли учитељева жена» —

упита опет.

= Не!.. Ја још нисам удата, ја сам девојка. Него мене је господин министар поставио да учим ђаке у вашој школи.

Сви ником поникоше... Нико не умедерећи ни једне речи. Једва се кмет ишчупа из забуне, те рече:

= Е, ако, ахо!... Седи госпоја!

— Па нека! — Рада бих знати где је школа. Хоћу ствари да сместим.

= Сад ћеш!.. Седи!

— Она седе. — "Оћеш пити кавуг — Благодарим!... Не пијем.

= Дај-де, Иване, „послужење“.

Мејанџија, који се и сам забленуо са сељацима, отрча у мејану. За мало, и ето га, где носи на једном малом служавнику „послужење“. То беше парче шећера и чаша воде.

Босиљка се послужи. Била је у врло мучном