Словеначка

СТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 105

за препород је био успех већ његова жеља, да се побране за преводе најнужнијих књига, које би у Крањској имале омогућити сељачку основну школу. Рада на словеначким текстовима, који су излазили већином у двојезичним немачко-словеначким издањима, латили су се, поред самог Едлинга, Кумердеј, Жига Капус де Пихелштајн из Камне Горице, владин тајник и актуар доњоаустриске школске комисије у Бечу, кога је Едлинг придобио; Јапељ и Похлин. Љубљанска школска комисија је 1777—84. заиста добила све словеначке текстове, који ву били потребни. Под именом „немачке школе“ могла је почети радити и школа, која је била „немачкословеначка“, а понегде п само „крањска“. Реформа основних школа је изазвала и у осталим аустриским покрајинама превађање неких школских књига на словеначки, но, изузевши можда неке школе тршћанске губерније и горичко-градишке, где ве применио крањеки пример, нигде није створен такав школски реперториј, који би био подесан да омогући претварање „немачке школе“ у „словеначко-немачку“ или „словеначку“. Сличну директиву као у Крањској добила је реформа основне школе канда само још у еловеначком књижевном раду католичких Прекомураца, где је почео Миклож Кузмич, жупник код св. Бенедикта, штампати око 1780. прве школске пи побожне словеначке књиге, но препородитељски захтеви прекомурскога жупника били су по свој прилици несравњиво скромнији него његових крањских савременика. При расправљању проблема, који се тицао словеначког језика у средњим и високим школама, први корак нису учинили љубљански кругови, већ други, у Штајерској: крајем 1780. почело се у Грацу званично саветовати, да би било добро на тамошњем лицеју увести словеначку наставу. Да се поставило слично питање љубљанскоме лицеју и нарочито љубљанским препородитељима, свакако