Словеначка

188 , ФРАНЦЕ МЕСЕСНЕЛ

женске лепоте, који је много научио код бечких и млетачких портретиста свога доба. Љубљана има цео низ добрих сликара, тако П. Кинла, А. Ка“ ринтера, Л. Цетшиновича и још много дилетаната, који сведоче, колико је смисла било тада за сликарску културу. У Горици и Трсту радио је Јожеф Томинц, чији су темпераментни портрети уживали глас по свој Европи и још данас су понос многе галерије.

Последњи монументални сликар у барокној традицији био је Лангус; после њега прелази струка на занатлије. Тада се јавља високи идеалиста Јанез Волф, (1825—84.), који се у Млецима уживео у класичне узоре и створио нове фреске у назаренском обележју. Одликује га топла осећајност, живим додиром са природом савладао је схематичност програма и сачувао животни колорит. Велику важност има као учитељ млађе генерације; васпитао је, поред других, Јанеза и Јурија Шубица, те Антона Ажбета, који су чували његову строгост стварања, и увели ново доба у историју словеначког сликарства.

Волфови ученици су открили природу у њеној суштини и почели је сликати. Јанез Штубиц (1850 — 89.) се школовао у Италији и у Бечу, а сликао је по Аустрији, Немачкој и у Прагу; сачувао је као декоратор и портретиста до краја извесну идеалистичну ноту. Његов брат Јуриј (1855—90.) био је темпераментнији и у стилу је даље отишао. Сликао је у Атини, Бечу, Лајпцигу, но за његов сликарски развој је најважније, што је дуго боравио у Паризу, где је постао модеран реалиста. Антон Ажбе (1862—1905.) настанио се у Минхену, где је сарађивао при покрету младих немачких сликара, а доцније је у својој знаменитој сликарској школи васпитао скоро сву генерацију словеначких импреспониста. Његов ученик је био једно време Јожеф Пешковшек, који је доцније у Паризу кренуо путем реалиста и стварао домаће жанр-слике, пуне трпкога духа домовине.