Словеначка

УМЕТНОСТ 189

Девиза времена, да треба сликати природу у слободи са свима случајностима осветлења и расположења, та француска девиза је закључна фаза дугог сликарског развоја у Х1Х столећу, која је нашла у Словеначкој моћан одзив. Ажбетов савременик Фердо Весел је, са њему својственом наклоношћу за експериментирање, унео тај покрет међу Словенце. Широка природа Рихарда /акопича је у самосталном стварању нашла дубоку осећајну формулу програма; постао је сјајни вођа генерације, којој припадају: рано умрли песник горењске крајине Иван Грохар, суптилни колориста Матија /ама, крепки фигуралиста Матеј Стшернен и неки други. Овим сликарима морамо прибројати и Ивану Кобилцу, једну од најспособнијих сликарки тога времена. Кипарство овога доба нема уметничке снаге сликарства. Формално су исправни радови Алојзија Гангла, а више у сликовитом правцу развијене су скулптуре Ивана Зајца. Стилски савременик импресиониста је Франц Бернекер, чије не нарочито бројне творевине сведоче о приличном таленту кипаровом. Непосредни наследници импресиониста су већином ограничили сликарски програм на домаће мотиве, које нису више уметнички прерађивали. У њиховим редовима је много смисла за графику. Млада генерација, коју сачињавају сликари и кипари Франц и Антон Краљ, Вено Пилон, Гојмир А. Кос, Алојзиј Долинар, Божидар Јакац и други, одбила се од импресионистичког гледања и тражи стварне подлоге својој уметности у материјалној истинитости предмета. Тако настаје после дугог врења нов, модеран стил, који је израстао из домаћих подлога а у складу је са развојем западне уметности.

Архитектура, коју смо напустили после барока, ствара у ХГХ столећу понајвише за грађанство. Класицизам се није нарочито развио, а гра-