Словеначка

30 АНТОН МЕЛИК

дустрије, јесу Јесенице, Тржич, Љубљана, Цеље, Марибор и најзад рударска средишта; у индустрији је запослено већином домаће и околно становништво. Не сме се осим тога, заборавити, да су многа највећа индустриска предузећа још увек у поседу Немаца, домаћих или иностраних.

Баш зато што је индустријализација Словеначке споро напредовала, велики део становништва је тражио зараде у туђини, као што је то већ напред наведено. Исељавање је достигло врхунац од г. 1890—1910. када се је иселило из Словеначке највише, у првом реду мушких; само мањи део тих људи се је опет вратио у домовину.

Саобраћај је у Словеначкој у главном добар. Транспорт товарним животињама није нигде више у обичају, па ни у планинским пределима. Зато су друмови скоро свуда врло густо проведени и били су увек у сразмерно добром стању; тек последњих година су с обзиром на премале новчане дотације занемарени. Већином су друмови државни и обласни, затим срески; а само мањи део их је општинских. Исто тако је телеграфска мрежа сразмерно густа, као и телефонска. Пловних река у Словеначкој нема, само се дрво спушта сплавовима, на пр по Сави, Савињи и Драви.

Железничка мрежа је у Словеначкој доста густа. Али ипак за данашње прилике је неугодна околност, што је саобраћајна политика Аустрије употребљавала Словеначку као прелазну територију за излаз на море у Трстиу Ријеку; зато су главне пруге управљене у том правцу, што данас, пошто је словеначко Приморје са Ријеком и Истром постало талијанско власништво, има негативан значај; неке пруге имају сада за Словеначку значај напуштених речних корита (на пр. железница Јесенице—Бохињска Бистрица, део некадашње главне пруге Аустрија — Јесенице — Горица — Трет). Са друге стране пак нема Словеначка. довољно железничке везе са Хрватском, што је последица

=

пао ___ _