Слово о Лапову

које спадају нпр. привреда и просвета, тако и духовни.

Др Иван Бецић из Института за српску културу у Лепосавићу је обрадио привредни и финансијски живот у новијој историји Лапова. Приватно банкарство је имало значајног удела у привреди овог места између два светска рата и овај аутор се веома опсежно бавио том темом.

Наравно, један део књиге је посвећен архитектури храма који је триконхосан са три куполе, саграђен у српско-византијском стилу по плановима архитекте Јована Станојевића. Такође, писци монографије су се осврнули и на иконостас који је урађен под утицајем европских модела тог доба. Присутни су утицаји немачког и италијанског сликарства као и прерафаелита. Главни аутор фрескописа, поменути Вучетић, обилазио је многе манастире у Србији тако да је и то могло да обликује његов црквено-уметнички израз. У монографији се налазе и његова кратка биографија што је значајно јер се ради о потцењеном и скоро па заборављеном уметнику, као и биографија другог сликара иконостаса Љубише Валића. О значају Пашка Вучетића као сликара довољно говори чињеница да је он радио два сецесијско -симболистичка портрета краља Петра, а то је привилегија коју је имало мало пина Међутим, због оданости краљевској династији он је пао у заборав тако да је ова монографија дала један мали допринос његовом заслуженом актуелизовању. Један лаповачки парох је такође пао у заборав и овом приликом је написана прва његова озбиљна биографија, а заслуге за то припадају црквеном историчару, протојереју Саши Антонијевићу. У питању је велики прота Живан Маринковић који је службовао при лаповачком храму Свете Параскеве од 1921. до 1928. године, а касније је био ректор Призренске богословије у вероватно најтежем периоду њеног постојања. Прота Саша је изнео мноштво занимљивих података о овом великом свештенику СПЦ, почевши од рођења у Пајазитову код Крагујевца па све до упокојења, нарочито се осврћући на његово крстоносно службовање у Призрену. Од проте Живана је остао диван летопис пун занимљивих података и биографија дотадашњих свештеника, а који данас краси библиотеку лаповачког храма. Добар допринос монографији је дала и др Оливера Думић, оријенталиста

-турколог по професији која је обрадила период историје Лапова до ослобођења од османске власти. Такође, својим

трудом је обогатио садржај ове књиге и Дејан Радисављевић, етнологантрополог при Српском научном центру.

Лапово је било један од центара некада веома живог богомољачког покрета те је приликом писања монографије урађен осврт на овај значајни феномен СПЦ у првој половини двадесетог века који је водио Свети владика Николај. Такође, протонамесник Горан Живковић је написао кратке биографије свештеника који су служили у Лапову почевши од изградње новог храма, али је уједно обрадио биографије и оних свештеника који су рођени Лаповци, а служили су ван свог родног места. Написане су и краће биографије богослова који се спремају за свештенички позив, а диригент Дејана Банковић се осврнула на садашњи црквени хор „Свети Јован Дамаскин“.

На крају монографије изнет је летопис парохијског живота у Лапову у последњих неколико година који се састоји од свих оних извештаја написаних за сајт шумадијске епархије, а везани су за храм Свете Параскеве. Поводом писања ове дивне књиге организован је 28. и 29. октобра научни симпозион са благословом епископа шумадијског Јована, а на истоме су учестововали аутори са својим излагањима. Свакако да ова монографија има и својих недостатака, али труд и ентузијазам са којим је написана су очигледни свакоме ко буде ишчитавао њене странице.

текст је објављен у часопису „Каленић“ ЈЕ 9) у у.

РА Но ИМА АТЕНЕ парохијски живот у лапо ПРИ О]

Фото: Данијела Вулићевић