Слово о Лапову, 01. 03. 2022., стр. 9

два дела, са две стране Мораве. Турци су се одлучили да нападну десну страну реке, проценивши погрешно да је устаничка војска на том месту слабија. После једнодневне битке, Турци су и овде били опкољени и поражени.

Слом устанка десио се јер је Русију напао Наполеон, и Русија је била принуђена да се повуче из рата са Турском, писмено се обавезавши да ће се Турска управа вратити у Србију. Потписан је мир у Букурешту, осма тачка односила се на Србију. Ми смо одбили тај мир, а Турска се са свом својом силом сручила на Србију, са преко 200000 војника из три правца. Устаници су у том тренутку могли да мобилишу једва 40000 људи, који нису били професионални војници. Турци су напали из правца Видина у Неготин, где пада хајдук Вељко, бранећи источну Србију са својим Тимочанима, из правца Ниша и јужне Србије, и из Босне, преко Дрине.

Карађорђе на ратном савету предлаже да се народ, нејач, жене и деца поведу у збегове, а да устаници наставе хајдучку, герилску, рекли бисмо данас, борбу, јер је знао да се после многих губитака фронтално не може више супротставити турској војсци. Ратни савет ово одбија и трећина људи у Србији бива убијена у турској одмазди.

Трећег октобра 1813. из Београда Карађорђе одлази у Земун са митрополитом Леонтијем и руским дипломатом, који су га неколико последњих месеци наговарали да напусти земљу. Реке избеглица са Карађорђем прелази Саву и Дунав, у Срем и јужни Банат, преко сто педесет хиљада људи... Само у једном дану у Београду, продато је у робље 1800 жена и младих девојака. Педест девојака, предвиђених за транспорт у неки од харема, тада се хвата за руке и скаче у Мораву, одлучивши да је боље да страдају у валовима реке, него да служе туђинима као љубавнице у харемима. Забележено је да се по српским варошицама и градовима од лешева није могло пролазити.

Вожд Карађође у емиграцији проводи непуне четири године. 1817. постаје члан тајног друштва масонског типа, грчке Хетерије, чији је циљ» био стварање јединствене православне државе на темељима Источног ромејског царства, државе Срба и Грка, државе која би у свој састав укључила и Цариград, и која би била под покровитељством руског цара. Незванично, члан Хетерије био је и

руски император Александар. На чело војске која би ослобађала балканске народе од турске власти требало је да стане Карађорђе, тада већ славни војсковођа и свакако најугледнији и најцењенији Србин у Европи.

Као што знамо, Карађорђе је по наредби кнеза Милоша убијен у ноћи између 25. и 26. јула, а његова глава послата је султану у Цариград. Велике силе нису дозволиле стварање балканског савеза, Милош Обреновић и Вујица Вулићевић су по речима историчара Екмечића искоришћени за убиство Вожда. Данас знамо да је Карађорђе, при иницијацији у редове Хетерије, дао заклетву да ће се он до смрти, као и његови наследници, борити за ослобођење од Турака и уједињење балканских народа. Ова заклетва испуњена је у Првом балканском рату, када је регент Александар Карађорђевић, Карађорђев праунук формално командовао Првом армијом, а кнез Арсен Карађорђевић, брат краља Петра и Карађорђев унук предводио српску коњицу.

Када се мали Михајло Обреновић разболео, а већ је старији Милошев син, Милан био јако болестан, књегиња Љубица, Милошева супруга, одводи децу на Карађорђев гроб, и тамо се над телом Карађорђа, као над моштима, моли Богу да опрости, и њој, и њеном мужу, убиство венчаног кума. Књегиња Љубица је дубоко у себи осећала да ће крв покојног Вожда пасти на њу и њену децу. Што се на крају и десило.

Много година касније, када Јелена Петровић, Вождова супруга, умире у Београду јануара 1842, њено тело путује на санкама читавих четрнаест дана по зими и великом снегу до Тополе. Са њеним телом на одру, путује и књегиња Љубица, плачући. Успут, у сваком шумадијском селу и градићу, поворке света дочекују тело Вождове удовице и клањају му се као највећој светињи. Сахрана Јелене Патровић, била је највећа сахрана у Србији у 19. веку.

Кнез Александар Карађорђевић, Вождов најмлађи син, док је био уз мајку на одру, као ађутант кнеза Михајла Обрановића, схватио је какво је расположење у народу и колика је љубав народа према његовом славном оцу. Исте године, 14. септембра, постаје изборни кнез Кнежевине Србије изабран на народној скупштини на Врачару.