Собраніе разныхъ нравоучителныхъ вещей : въ ползу и увеселенїе Досіөеемъ Обрадовичемъ

38® СлѢдуюѢи данЪ Фонрозе учинисе са свре сгпранс акибисе укланяо и избѣгавао одЪ Лделааиде: она сожали счастіе, помн« ели у себи: учиниломисе било, као да ми а хотело ово слабо утѣшеніе причикишн: я самЪ се томе весма ласно предала ; а оно за наказаніи ме садѣ ме тога опетЪ лишава. Едно ютро излазеѣи обое са овцами нам'ђресе при распутїю гдису се први редЪ сусрели били. Пастиру ! проговори Аделааида , мнелншли далеко стадо твое на пашу водити. Ове прве давно пожелѣне речи, сЪ шаковимЪ чувствованіемъ обузму Фонрознно ерце да з онЪ мислїо безгласанЪ осшатн. НезнамЪ одговори онЪ едва изговарагоѣи: я не водимЪ мое стадо, но оно води мене: нѣму су ова места болѣ позната, и я му оставлямЪ на волю да само себи избира пату. А одакле си ти? запита Пастирка: я самЪ изЪ преко Алпінски гора: одговори Фонрозе. Ад. Есили роѢенЪ одЪ Пасшира родителя? Фонр. КадЪ самЪ ГГастирЪ , како вдо ме видишЪ, валя да самЪ за то и роѢенЪ. Аделааида ( глсдаюѣига са вниманіемъ. ) „О томе