Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

8

и по источно од Таре. У XIII и XIV столећу било је на гласу брсковско сребро, а вероватно да је било и злата, јер се у листинама из 1318 год. помиње Млечанин златар Блаж, који је у Брскову радио свој занат 16 година. Брсково је претстављало врло жив трг насељен Дубровчанима, Которанима и Млечанима. У њега су долазили многи трговци из Приморја и Италије и доносили вино, чоху и со, а односили сребро. У Брскову су ковани и новци, налик на млетачке, динари, перпери и грошеви, а било их је и добрих и рђавих. Почетком 14 столећа Брсково је почело нагло да слаби и већ је 1433 год. било напуштено место. Сем у поменутим крајевима рударски слојеви налазили су се око данашњег Краљева, богати сребром, оловом, бакром и златом. И околина Рудника имала је доста сребрних и оловних руда. У том се крају и данас налазе многи поткопи и срушена рударска окна из Средњег века. У подручју старог Браничева налазили су се рудници у којима су радили Дубровчани. У средини XV столећа помиње се у Кучеву место Железник, у коме се копало олово. У Кучеву и Кучајни било је још гвожђа и бакра. Сребра је било у Подрињу у Зајачи и Крупњу, жива се добијала у Остружници код Крешева у Босни и на Шупљој Стени на Авали. И у Босни је било доста сребра и олова, мање злата и бакра. Сребрних и оловних рудника било је доста око Крешева, Фојнице, Олова, Сребрнице и Зворника. Најживљи рударски рад био је у Сребрници, која се први пут помиње 1376 кад је већ била важно трговачко место пуно Дубровчана. За сирово сребро Сребрничани су од Дубровчана куповали вино и разну робу. 1417 Сребрница је имала и своју ковницу новца. По њој је босанска црквена покрајина добила надимак Bosna Argentina. При крају XV столећа Сребрница је била највећи трговачки и рударски крај између Саве и Јадранског Мора. И на нашем југу цветало је рударство у Средњем веку, нарочито у Кратову, где су Дубровчани нарочито после 1394 експлоатисали сребро и бакар. Кратово је имало срећу да падом у турске руке буде као рударски центар дуговечније од Новог Брда и Брскова. Рударство је у њему цветало и под Турцима, тако да је у XVI столећу оно било најважније рударско место европске Турске, због чега су се у њему ковали сребрни и бакарни новци све до 1660 год. Из свега укратко изложенога види се да је рударство у средњевековној српској земљи било врло развијено и напредно. Оно се било прочуло и на страни. О томе најбоље сведочи писмо напуљског краља Алфонса, којим он 1455 моли Деспота Ђурђа Бранковића да му Турађ пошаље шест искусних рудара који би у Сицилијанско-напуљској кра-

љевини истраживали руднике и пречишћавали злато и сребро. Сав овај напредак замро је у српским земљама за време турског господарства, те се почиње будити тек данас, у слободи. Трговина и саобраћај Благодарећи плодности земљишта, повољним климатолошким условима, географском положају и no каткад повољним политичким приликама, развила се, разуме се до граница могућности, итр гов и н а у средњевековној српској земљи, Поред наведених узрока њу су омогућили и добро очувани стари римски путеви. Чим су се политичке прилике у Немањићској држави средиле, трговина се зачела и потом стално развијала све до пада Србије под турску власт. Она је скоро сва била упућена на Јадранско Море, врло мало, скоро никако на Солун и Константинопољ. То није дошло само отуд што су се стари римски путеви кретали од Приморја у унутрашњост српске земље, већ и отуда што су у Средњем веку, у доба наше државне самосталности, трговина и индустрија биле најразвијеније у Италији, у Млецима, Ђенови, Фиоренци, Пизи, Анкони, Амалфији, Милану итд. Својом близином и богатством наша је земља мамила трговце поменутих италијанских градова, те су наши трговци из Приморја и италијански трговци утицали на економски развитак Србије, док је на њу Византија утицала политички и културно. Због развитка трговине вреди узгред поменути неке од знатнијих римских друмова. Тако је од Дубровника, преко Требиња, Фоче, Пријепоља, Новог Пазара и Топлице водио чувени Дубровачки д р у м за Ниш. Њиме су највише продирале приморска и италијанска трговина и западна култура у Србију. Са ушћа Бојане од манастира и живог трговинског пристаништа Св. Срђа, преко Спаса на Дриму, Призрена, Приштине, Новог Брда и Врање ишло се за Софију и Костантинопољ. Важност је овог друма у томе, што је он везивао трговачке градове јадранског приморја између Котора и Драча са рудницима и тржиштима из унутрашњости српских земаља. На овом путу најважније је тржиште било код бенедиктинског манастира Св. Срђа, на десној обали Бојане. Ту су се налазили многи магацини, ту је роба са лађа истоваривана и после на коњима одношена у унутрашњост Србије. Ту се још за целу Албанију продавала со из грчких солана. У XVII столећу ово је место почело губити свој економски значај. И Призренје на овом путу имао у Средњем веку врло важну политичку и економску улогу. Он је био у вези са босанским и солунским трговачким друмом. У XIV столећу заузели су Призрен Немањићи и цар Душан га је прогласио за своју пре-