Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

24

порезе сматрало се за помоћ крју чини држава да би се занатство развило. Индустрија се сводила на кућевну. Сељанке су ткале лепо шаране ћилиме, тканице, покриваче и разне вунене материје за одело, затим кудељно платно; оне су спремале одећу женску и мушку и све кућне потребе од платна и вуне. Сељаци су израђивали грубе вунене и костретне тканине, многе пољопривредне алатке итд. Никаквих индустријских предузећа није било. Пиљарење по варошима од стране сељака забрањено је 1839 год. „Сељани у напредак, осим сировог воћа и бостана, ништа више оснивајући се на права општина варошки, а особито трговаца на парабучук продавати не могу“. Стока се нарочито продавала на вашарима. Приходе од вашара налазимо у благајничким књигама први пут у 1835. Вашари су држани у варошким општинама једанпут или двапут у години, а у Ваљеву их је било три: О Цветима, Св. Илији и Михољдану. Илински вашар у Ваљеву био је најчувенији вашар у земљи; 1835 год. он је дао чистог прихода наплаћеног у виду такса за продату стоку 12.379,02 гроша. Потребе за берзом Око 1830 год. осетила се потреба за оснивањем берзе или нечег сличнога. Године 1828/9 за време руско-турског рата један део трговине, која се до тада између Средње Европе и Цариграда обављала преко Влашке, кренуо је преко Србије. Ово је на трговинске прилике у Србији повољно утицало и поред незгоде што Србија није имала свог новца. У то су доба по њој циркулисали највише турски и аустриски новци, а било је и лажних новаца. Београдски трговци вршили су плаћања здравим аустриским новцем, а примали су за робу турске грошеве, чија је вредност нагло падала, и дукате са недовољном количином злата. Овим се приликама највише користио Милош. Као закупац скела, ђумрука и харача он је од народа добијао добар аустриски новац, а закуп је давао везиру у грошевима. Кад су грошеви изгубили половину курсне вредности, Милошев је закуп испао врло јевтин, те се и на разлици вредности између турских и аустриских пара .много обогатио. Једно време било је чак забрањено за турске грошеве куповати аустриске „цванцигере“; нарочито у очи вашара у Пешти. Због овога је београдски базрђанбаша Панта Хаџи Стоилов у једном писму изложио Милошу потребе за берзом и објаснио му какве берзе изгледају. Хотећи да остане најмоћнији мењач у земљи Милош се овој молби- није одазвао, те је требало чекати све до 1898 када је берза отворена.

Саобраћај У почетку Милошеве владе путеви су били врло рђави. На једвите јаде колима се могло ићи од Београда до Палежа (Обреновца), одакле је један пут водио за Ваљево, а други дуж Саве за Шабац, па преко Мачве на Дрину и уз Дрину до Зворника. Други је пут био Цариградски друм, а могло се ићи и од Гроцке преко Смедерева и Пожаревца до Голубца. Милош је одмах издао наредбу да се оправљају стари и граде нови путеви, а ово је у јачој мери чињено нарочито после Једренског мира (1829). Путеви су се звали „крченици", јер су се пробијали кроз окрчене шуме и у прво време нису имали горњи слој, а доцније су рађени као макадам, са подлогом и без ње. Били су невешто рађени и никад нису око брда правили завијутке, већ га секли не обзирући се на узбрдицу и низбрдицу. Били су врло широки, средином ошанчени малим јарцима између којих је био простор за коловоз. Са обе стране коловоза постојале су широке стазе за прогон. Овако широки, путеви су били сигурнији од разбојника, а њима се и стока којом се трговало могла лакше гонити и успут напасати. Путевима су у сасвим примитивна кола презани само волови, док су коњи служили само за јахање и пренос робе. Турски татари имали су мезулане у Београду, Паланци и Јагодини, где су се увек могли добити коњи под кирију. Од Београда до Цариграда било је 17 мезулана са дужином пута од 183 сата. Овај се пут прелазио за 7 —40 дана „татарског терања“. Издржавање ових станица у Београдском Пашалуку падало је на терет Срба и оно је у 1818 год. износило 159.820 гроша. Закупци у Јагодини и Паланци били су Срби, а у Београду чешће Турци. Мезуланама је био циљ да обезбеде само званичан саобраhaj турских власти. Како су, међутим, кроз нашу земљу путовали и странци и курири страних држава ферманом од 1824 извршене су измене у мезуланама. На место мезулџија постављени су кириџибаше који су, имајући већи број коња, давали коње под закуп и приватним лицима. Праве поште у самом почетку није било, већ су писма слана по приватним лицима. У 1816 основане су „вилајетске поште“, од којих су седам дуж Цариградског друма биле главне, са 233 коња. Било је и 20 споредних вилајетских пошта са 101 коњем свега. До Сретењског устава (1835) надзор над поштама водила је Кнежева канцеларија и попечитељ унутрашњих дела. 20 фебруара 1835 постављен је за првог управника поште Јаков Јакшић. Сем наших пошта постојала је и аустријска пошта у Србији. Турска је на основу капитулација била дужна да врши курирску службу аустриске владе за пренос дипломатске преписке између Беча и Цариграда.,Пошто је Србија била вазална, пренос су овај преко њеног земљишта вршили татари. Го-