Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

25

дине 1836 Аустрија је установила у Београду консулат, те су отада њени курири, ван домашаја турских власти, слободно пролазили кроз Турску. Ова је обавеза прешла и на вазалну Србију, те су због развијања привредног живота код нас аустриски курири вршили и посредничку улогу за поштанске везе између Србије и места кроз која су пролазили путујући за Цариград. Аустријска поштанска експозитура при консулату у Београду имала је филијалу у Алексинцу, тада нашој граничној вароши према Турској. Аустриска пошта примала је и отправљала писма и новчане пошиљке за целу Европу, наплаћујући извесне таксе. Како су поште у Србији као грана државне администрације установљене тек 1843 вршиле само унутрашњу службу, не имајући везе са иностранством, међународни поштански саобраћај Србије вршен је искључиво преко Београда и Алексинца аустриском поштом. Србија није добијала ништа од поштанских такса аустриске поште. Аустриска пошта у Србији укинута је 1869, кад је закључена наша прва поштанска конвенција са Аустро-Угарском. Незна се тачно кад је аустриска пошта у Србији основана. Пре оснивања првих пошта у Србији писма су из Београда слата по писмоноши 2—3 пута недељно у Крагујевац, где их је Милош понекад и отварао. Права пошта отворена је тек у мају 1840 г. у Београду и у јуну у Крагујевцу. При путовању ноћивало се по сељачким мејанама, а могло се и у свако доба искористити гостопримство и ноћити по приватним кућама. Путеви су рађени кулуком и народ је и мостове градио о свом трошку те је и једно и друго у народу изазивало велико незадовољство. Предвиђајући рат између Русије и Турске Аустрија је предложила кнезу Милошу да сагради пут кроз Србију како би Аустрија могла њиме слати своју пошту за Турску, која је долазила преко Влашке. Због овога је Милош за непуну годину дана оправио Цариградски друм, тако да је он постао „најлакши и најсигурнији пут између Европе и Цариграда“. Поправком старих и просецањем нових путева у Србији се не само побољшао саобраћај већ се и безбедност знатно поправила, те је нестало хајдучије. Дунавом, Савом и Дрином обављао се речни саобраћај. Уз Дунав је доношена со, а низ Дунав су босански бегови дереглијама растурали суве шљиве, крушке, пекмез, мед, брезове метле итд. Савом је вођена трговина са Босном. Средиште пловидбе у Србији 1834 г. било је у Доњем Милановцу. Исте године отпочело је и пловидбу поред наших обала Дунавско паробродско друштво, које је 1838 год. почело и пловидбу Савом. У Милошево доба рађено је на регулацији Дрине те је отето доста зиратне земље од њеног пу-*

стошења. Радило се и на томе да Морава постане пловна. Путовање по Србији у прво доба Милошеве владе било је врло опасно због разбојника и зверова. Доцније се благодарећи мерама предострожности што их је Милош предузео, ово стање тако поправило, да 1834 Боа-ле Конт тврди: „нема земље у којој се путује са више безбедности него ли у Србији“. Царинарнице и базерђанбаше Извоз и увоз обављани су преко царинарница, шеснаест на броју: шабачке, митровичке, остружничке, вишњичке, грочанске, смедеревске, дубравичке, рамске, варваринске, јасичке, обрешке, ливадачке, црвеничке, горњоморавске, доњоморавске и виничке. Од свих царинарница најважнија је била београдска. Њу је до 21 децембра 1833 држао београдски везир. Београд је био главно место увезене индустриске робе са стране. Остале царинарнице биле су од мање важности. На њих је била упућена наша извозна трговина у стоци и земаљским производима, ретко је кад преко њих увожена индустријска роба. Како је Београд био главно место за наш увоз Милош је још у почетку 1816 год. поставио за управника српске трговине базерђанбашу и дворског лиферанта Наума Ичка, који је, добро отправљајући послове, остао на том положају до новембра 1820. За њим је за базерђанбашу постављен Хаџи Никола Константиновић Брзак, који је на положају остао 11 година, не вршећи све послове које je обављао Ичко. Због развијених комисионарских и трговачких послова Милош је у почетку 1821 год. поделио послове базерђанбаше. Никола Брзак посветио се као консул само развијању трговачких послова, а за базерђанбашу дошао је Марко Георгијевић. Њега је 1824 заменио Алекса Симић, најписменији и најсавеснији чиновник Милошеве Србије. Са базерђанбашког положаја Алекса је смењен 1829, када је постао члан кнежеве свите. Исте године у Београду је основана „канцеларија за прикупљање прихода консулат, чији је управник био најпре Анастас Гута, а потом Пантелија Хаџи-Стојило, који је заменио и Гуту, управника консулата, и Николу Брзака, управника књажевског консулата. И везир је имао свога базерђанбашу, обично Србина. Од 1815—1821 везиров базерђанбаша био је Јордан Хаџи-Георгијевић, па га је 1821 заменио Георгије Н. Петровић. Верни везиру, ови су људи били одани српској мисли, те су Милошу тајно све достављали што се код везира у Београдском граду дешава и спрема. Приход од свих царинарница у Србији до краја 1834 рачунске године утицао је у приватну кне-