Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

жеву касу, као његов лични приход; од почетка рачунске 1835 овај је приход постао државни те је утицао у државну касу. Варошки живаљ Општи привредни развитак којим је земља одисала још у доба прве владе Милошеве привукао је пажњу најпре Срба из Аустрије, па потом осталог страног света. Ослобођена Милошева Србија имала је врло много разноврсних потреба, те су стога у њу нагрнули занатлије из Аустрије, да са новим занатима задовоље потребе које Србија раније није имала. Сад у њу долазе пекари, кројачи, обућари, књиговесци, књижари, звонари, чак и апотекари. Тако је 1830 год. дошао и Матеј Јовановић да отвори прву апотеку у Београду. Привредни напредак земље имао је нарочити утицај на преображај вароши у Србији. У закарлатској домовини Срби нису живели по варошима. Освојивши вароши на Балканском Полуострву Срби су се у њима измешали са староседеоцима и убрзо прилагодили варошком животу. У почетку турског господства над Србијом Турака је, сем гарнизона и власти, по варошима било мало. Шта више, број Срба се тада по варошима повећао придоласком .сељака који су због небезбедности са села бежали у варош. Доцније је због честих бежања у Аустрију српски живаљ по варошима бројно ослабио и место Срба растао је број босанскохерцеговачких потурица и правих Турака, затим Цинцара, Евреја, па чак и Срба из Јужне Србије. Због овога су српске вароши добиле етнографско шаренило, које се није запажало на селу, јер је на селу било само Срба. Временом је број Срба по варошима сасвим опао, тако да их негде није ни било. Сви су се варошани бавили трговином и занатима и између њих и сељака постојала је прилична мржња, стога што су варошани сматрали сељаке за простаке, а сељаци варошане за готоване и отпаднике, јер су ови носили се и живели по турским обичајима, у случају буна и ратова бежали у Аустрију или се са Турцима варошанима затварали у тврђаве итд. Привредни полет и јачање српског живља по варошима отпочели су наново у слободној Милошевој Србији, о чему ће бити говора доцније.

VIII ВЛАДА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА (1842—1858) Саобраћај Економско јачање земље продужило се и под кнезом Александром Карађорђевићем. Његова је влада обратила нарочиту пажњу подизању путева. Године 1848 појавило се височајше решење ~како

друмови поштански, трговачки и сеоски да се обележе и праве и колико широки да буду“. Друмова је по једној непоузданој статистичкој белешци могло у 1858 бити око 1200 км. Ну ипак није их било ни у скромној мери довољно и веза између њих била је тако рђава да је још било могуће да у једном крају земље влада глад док се у другом крају осећало обиље хране. Како они нису били довољно подесни за колски саобраћај, пошта се радије преносила на коњима. Узроци неразвијености путева лежали су у немању инжењера и недовољности кредита. Фаоричка индустрија у доба владе Александра Карађорђевића нема чак ни трагова. Ну занати постоје и развијају се. Кснафи су се сачували још из доба нашег ропства, само њихова организација није била једнообразна, ни складна са новим приликама. Због тога је држава 1847 прописала еснафску уредбу, која је важила за занате и радње у варошима. Занати су подељени на еснафске и нееснафске. За еснафске је био потребан мајсторски испит. Где год је било 12 занатлија истог заната морали су организовати еснаф, иначе су се мајстори сличних заната у једној општини организовали у мешовити еснаф. Исте 1847 обновљена је и тополивница у Београду и 1857 премештена у Крагујевац где је и данас. Влада Александра Карађорђевића имала је за поште и телеграфе неоспорних заслуга, јер је 1843 организовала пошту као грану државне администрације. Њоме је она управљала преко својих чиновника, завевши редовни поштански саобраћај по једној сталној тарифи. До 1856 писмоносна пошта је ишла двапут, а од 1856 трипут недељно: аманетна двапут месечно. Влада Александра Карађорђевића је постројила и први наш телеграф 1854—5 године предавши га публици у пролеће 1855 год. Зајмови Благодарећи штедњи коју је држава спроводила државна каса имала је доста уштеђеног новца, те је према томе она и постала прва кредитна установа у Србији. Још 12 септембра 1839 издата је уредба о зајмовима из државне касе. Зајмови су се, по тој уредби, имали давати по 6°/ 0 на непокретну залогу, до две трећине њене вредности. Рђава страна ове уредбе била је утврђивање минимума позајмице, јер је најмања сума зајма била утврђена на 50 дуката, па се 1841 та сума подигла на 300 дуката, да се 1858 спусти на 100 дуката. Ове исте године узакоњено је да се зајам даје само до половине вредности непокретне залоге и да се уз интерес отплаћује и део главнице, тако да у року од 234- године цео зајам буде исплаћен.