Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

27

Зајмове су давале, по IО°/ о интереса, општинске касе, али су ти зајмови зависили од кметове воље и били су мали, јер су општине биле сиромашне. Због непокретне залоге и разних формалности зајмове је било тешко добити и сви људи слабијег материјалног стања одбијани су од добијања зајмова, те су се отуда сељак и ситан трговац овим установама ретко кад могли користити. Они су стога били упућени на газде, приватне зајмодавце, који су им уз законит интерес од 12°/ 0 наплаћивали још 2—lo гроша месечног интереса на дукат. Ипак су се давањем државног новца на зајам користили наши увозници, који су тада слабих кредитних веза имали само у Аустрији, Како им је и овај мали кредит на страни отказан 1857, да не би наступила криза код трговаца држава им је притекла у помоћ са 50.000 дуката зајма. Педесетих година зајмови које је држава давала били су недовољни нашој развијеној трговини, те отуда нарочито београдска чаршија тражи оснивање Народне банке. Трговина Што се спољне трговине тиче, њен главни предмет била је и даље жива стока; сви остали пољопривредни производи били су према њој од споредног трговинског значаја. Ради њена развића још 1838 год. бурунтије су биле само проста формалност, а 1855 год. оне су сасвим укинуте, те је трговина постала слободном за све класе, изузев чиновника, којима је влада још 1848 забранила да се баве трговином. Најзад 1847 издана је еснафска урдеба, којом је занатској радиности дата једна озакоњена организација. Слобода и рентабилност трговине увукле су у трговину чак и сељачки елеменат, тако да се говорило „да је сваки ђаво посто трговац“. Трговина се схватила као мешавина коцке и преваре, што је уосталом разумљиво кад се узме у обзир да је у то доба наш сељак био више сточар но ратар. Ну ипак је за трговину требало способности, утолико пре, што није било ни довољног кредита, ни добрих путева, судова итд. Под таквим околностима у трговини је могао успети само човек, кадар да савлада све тешкоће: „теретне путеве, рђаве конаке, незгоде природе, ћудљивости и самовољства људска“. Ова живост наше трговине дошла је отуда што је за време Кримскога рата (1854 1856) много повећани извоз наше стоке, ракије и жита Дунавом унео у земљу многе новце и увукао у ipговину многе људе. Кад се закључио мир, трговина је нагло стала, јер су цене у Угарској пале, а затворила се истовремено и тржишта на доњем

Дунаву, где су наши артикли продавани. Зато је 1856 настала нека врста новчане и трговачке кризе и зато су многи трговци шпекуланти пропали. Париским уговором од 1856 Дунав је постао међународном реком, те се отуда очекивало да ће Србија имати огроман транзитни значај, утолико пре што се говорило и о железници Београд —Цариград. Због тога су београдски трговци тражили модеран трговачки законик и завођење трговачких судова, установљење Народне банке, поправку путева, разгранатост поштанског саобраћаја итд. Ну после Париског мира Александар Карађорђевић је убрзо пао, не стигавши да изда трговачки законик. Установљење трговачког одбора (1857) био је једини акт који је још његова влада предузела ради трговине. Овај је одбор био састављен од трговаца и занатлија и циљ му је био да бди над интересима заната и трговине. Пољопривреда У погледу пољопривреде влада Александра Карађорђевића бележи такође знатне успехе. С укидањем турских спахилука тридесетих година наш је сељак постао слободан господар земље коју ради, али је истовремено био остављен и сам себи. Тек се 1847 год. појавио „Чика Срећков лист“ (у--редник Атанасије Николић начелник Министарства унутрашњих дела), намењен рационалној земљорадњи, лист који је убрзо престао због малог броја претплатника. Године 1848 Николић је почео учити земљорадњи осуђенике у Топчидеру, па је после (1851) цео Топчидер претворен у државну економију, јер се мислило да he осуђеници, после одржане робије, разнети по народу оно што су у Топчидеру научили. Због овога се утицај топчидерске економије није ни дао осетити, јер робијаши нису могли бити пионири нашег пољопривредног напретка. Отуда је 1853 год. отворена прва „Земљоделска школа", у коју је сваки срез слао по једног или два питомца, који су се за време од две године школовали о државном трошку. Циљ је и овде био промашен, јер се свршени питомци нису враћали у село на рад, већ одлазили у државну или у општинску службу. Ради унапређења сточарства подигнута је ергела у Ћуприји (1852), те она и Земљоделска школа у Топчидеру претстављају најважније мере пољопривредне политике под А. Карађорђевићем. Утамањивање шума, започето под Милошем, наставило се и под Карађорђевићем, чија је влада много више пажње посветила истраживању руда, хотећи да се њима обогати. Највећу пажњу привукао је Мајдан-Пек у чије је експлоатисање држава уложила много новца, па после девет година рада опазила да јој се то предузеће не исплаћује. Ово је наступило, и поред тога што је у Мајдан-Пеку било