Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

243

Први уредник Марко Вулетић вршио је дужност до 25 маја 1893. Његовим преданим, смишљеним и савесним радом ударен је чврст морални и материјални темељ „Трговинском гласнику”. Родољубиво писање листа, његов отмен и одмерен тон, непристрасност у одбрани права и правде, привукло је општу пажњу, те је „Трговински глаоник” убрзо стекао велики углед и популарност. Природно да је самим тим почела и Београдска Трговачка Омладина да игра све значајнију улогу. Већ у првим данима свога излажења „Трговински гласник” је умео да око себе окупи леп број људи јаких на перу. Стога је и ауторитет листа постајао све већи. Лист се тада читао од професора

Велике школе па до потпоручника и питомца Војне академије. Све до почетка 1895 год. лист је излазио трипут недељно. А отада до 3 октобра те године почео је излазити свакодневно (сем понедеоником), и то на тражење Београдске берзе, која је желела да се свакодневно објављују њени курсеви. Међутим, како се није исплатило свакоднвено излажење, лист је поново почео излазити трипут недељно. Тако је трајало све до 1900, када је почео излазити опет свакодевно. Пред светски рат изашао је последњи пут 14 јула 1914. После светског рата отпочео је поново .излазити 15 марта 1919 и то до 1 маја три пута недељно, а отада свакодневно.

ње. Он је 3 јуна 1892 упутио уреднику «Трговинског гласника« Марку Вулетићу писмо у коме, поред осталог, каже: «....Ми знамо сувише добро многобројне услуге које је новој српској књижевности од самога почетка њенога чинио трговачки ред нашега народа, не само у лицу појединих родољубивих пријатеља књиге и просвете као што је то био покојни Илија Милосављевић Коларац, у том погледу углед свеколиком народу —■ него и целином својом. Некада је пештански панађур, на ком су се састајали трговци с многих страна српских, био крепко уточиште још веома новој и нејакој књизи српској. Ко зна да ли се нова српска књига и угасила не би, да је није топлим срцем пригрлио својој народној просвети и народном језику одани трговац српски? Трговци српски, најпросвећенији у почетку овог века, помагали су издашно српске књижевнике онда када Србија још није могла на то мислити. Не би, по томе, право било, да ојачана већ књига српска заборави на те услуге, у толико пре што она и за у напредак прави спас нема од кога другог очекивати него опет од трговине српске. Јер докле год неко у наше прилике не прикалеми и с нашим околностима не подеси књижарску трговину образованог света, докле том трговином вешто не обухвати све

крајеве где би се могла читати наша књига, где се разуме језик наш, — : ми ћемо у књизи натезати као што смо мање више и до сад натезали. Трговачки добро организовано протурање књиге остаје једино средство које може стално подићи српску књигу. Ми ово одавно знамо и одавно очекујемо, али тај посао, толико потребан за напредак народа српског, посао који моралноме уједињењу може највише помоћи, има да изврши трговина српска. Зато се ја и користим овом приликом, те ту мисао (ма да знам да није нова) казујем Вама, уреднику органа Београдске трговачке омладине. ја вам казујем, да је минем с душе, да је покренем наново, јер ако се о њој у Вашим круговима размишљати почне, нешто од ње може бити. Ваши кругови знају тегобе, познају неприлике; њихово око једино he моћи и лека наћи, оно he, кад тад, погодити до сад узалуд тражени пут к успеху. А то би била круна оних услуга које је српски трговачки ред, у свима крајевима народа, још у почетку учинио новој српској књизи. На та лепа предања о вези нове српске књиге са српским трговачким редом ја упућујем овде зато да бих замолио Вас, а преко Вас другове Ваше и читаоце Вашега листа да о овоме размишљају. А ми смо вама, старим својим и поузданим пријатељима, свагда на услузи».