Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

36

редом. Кад би се висина напретка наших вароши могла ценити само по броју занатлија у њима, онда би оне, према попису занатлија од 1836 године ишле овим редом: Београд са 864 различите занатлије, Шабац са 426, Јагодина са 339, Крагујевац са 336, Пожаревац са 305, Смедерево са 294, Ваљево са 130, Ужице са 123, Гургусовац са 86, Лозница са 50, Зајечар са 43. На подизање вароши утицало је и то што су постале јачи административни центри. Иако Београд није био престоница, он је и даље, бар формално, остао седиште власти над Србијом. У њему је становао паша, глава читавог пашалука. Поред њега било је доста претставника српске власти, које су биле или спона између паше и кнеза Милоша, или су биле независне од турске управе. Вароши у унутрашњости постају средишта српске управе. У њима има пуно чиновника, понајвише родом из Аустрије. Све је то давало нашим варошима другојачи вид но што је био под Турцима«. Иза другог устанка Београд је личио на праву турску варош. Он се састојао из тврђаве и вароши. Оба су дела била опасана шанцем и палисадама, од Саве до Дунава, тако да се у њега могло улазити кроз капије: Видин-капију, на дунавском крају, Сава-капију, десно од данашњег хотел „Национал“. Варош-капију - пред Валожића књижаром и Стамбол-капију недалеко од хотела „Коларац“. Варош се простирала од Калимегдана до шанца; ван шанца су биле циганске насеобине и села Палилула и Савамала. Срби су били настањени око православне цркве, на месту где је сада Саборна црква и око Варош кације. Турска чаршија била је у кривим улицама што су се кретале правцем данашње Краља Петра улице ка Дунаву, правцем данашње Васине улице и правцем што води граду од данашње улице Краља Петра и Душанове. Крајем 1813 године Шишко Павле био је једини Србин што је имао своју радњу у овом делу вароши (абаџија). Турци су махом настањивали своју чаршију, али их je било и по осталим, немуслиманским махалама. Чаршија се састојала из низа дрвених дућана са напред јако испалим крововима од шиндре. Турске трговачке и занатске радње имале су отворене heпенке на којима се, уз распаљене мангале, седило скрштених ногу, пушило на чибук и сркала кава. Овако мали и са ћепенцима били су сви дућани и ван чаршије, без обзира да ли им је сопственик Турчин, Србин, Грк, Цинцарин или Еврејин. Занатлије су на ћепенцима пред публиком израђивали артикле свог заната, трговци су продавали робу у дућану, али су често они лично, или њихове калфе и. шегрти, нооили на рукама у бошчу завијену робу и продавали је по кућама. Описујући београдску чаршију у свом Путовању по Србији у 1829 Пирх каже: ,

„Што се тиче вароши то не треба себи замишљати низ кућа, из којих се после састављају улице. То је само низ ниских дрвених дућана са крововима од шиндре, напред јако испалим. Ретко се виђа над кровом још један мали низак спрат. Српски, грчки, турски трговци седе у таквим дућанима, један до другога; ту видите лепе енглеске и турске штофове, еспапе сваке врсте, све то укусно распрострто и поређано. Поред трговаца у таквим истим дућанима раде занатлије, било унутра у дућану или на јако испалом ћепенку. Фурунџија, пиљар, продавци печеног меса и рибе изнели су њихове еспапе на ћепенак и справљају, у отвореном простору иза тога, друго тазе. Само кафеџија и берберин раде у затвореном простору и имају на прозорима стакло, што је луксуз у турским варошима. У њиховим је дућанима човек као у каквој соби. Сирома занатлија, обично без жене и деце, живи са неколико момака и станује у свом тескобном дућану и спава у једном малом, мрачном простору у позадини његовој. Ту се виде најразличитије прилике и лица. Терзије, пушкари, фурунџије, ашчије већином су Турци; они се лако познају по белом муселинском омотачу око главе, жутим мрачним лицима, равнодушном, презривом погледу. Грк са његовом црвеном капом тргује, и очи му лете на све стране, пуне шпекулације и позива странца, да купи што год, са учтивошћу, из које провирује поносита успомена на велике му претке, на које и најнижи Грк никад не заборавља. —■ Србин, у његовој округлој капи, скромној ношњи, гледа у оном који улази код њега прво госта, а затим купца и из целог његовог држања провирује весела нарав, наслеђе његовог народа. У уским улицама, које се час спуштају, час пењу, тискају се симиџије са великом дреком, а пандур са белим штапом хита послом. Мала кола, у којима су упрегнути волови, запречавају пут". У самом почетку иза Другог устанка Срба трговаца и занатлија било је најмање. Преовлађивали С У Турци, Грци, Цинцари и Евреји. Уколико су Турци у Турску одилазили њихова су места у занатима и трговини махом Срби попуњавали. Турци су се најдуже задржали као касапи (ентеши), дуванџије, шећерџије и бербери. У прво време Срби као трговци више су волели трговину са стоком. 0 томе Јоаким Вујић у своме Путешествију по Сербији, штампаном први пут 1828 год. каже: „Сербљи јесу и терговци, обаче не такви како што су Грци, Бугари и други ини народи, који једнако у дућану с прекрштеним ногама на покровци седе, тириплик, памук и луле продају, него њиова терговпна састоји се како год и маџарска, из различите марве, а наипаче из волова, које они по земљи покупују и у џелепе састављају, после исте џелепе преко