Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

неће бити згорег обазрети се на развитак Београда и његове чаршије кроз последњи век. Кад су Турци 23 септембра 1813 год. ушли у Београд затекли су га скоро пуста, без српског становништва. Оно се било на све стране разбежало, чак су и последњи остатак, који је на Сави чекао да се превезе у Аустрију, Турци делом исекли. Разоегло се становништво није у Београд вратило чак ни на позив Куршид паше који је свима избеглицама објавио султаново помиловање. Међутим, чим Је други устанак дао прве резултате, не само да се у Београд вратило раније избегло српско становништво, већ су у њега нагрнули и многи сељаци из србијанских села и дошљаци из Аустрије. Да пустимо да нам о томе говори господин Тих. Ђорђевић једним својим пасусом из чланка Варош као насеље, отштампаног у књизи „Из Србије Кнеза Милоша“ (II). »Са ослобођењем настао је у свима варошима напредак у свему, у неким прави полет. И ту је Београд на првоме месту, Ослобођен, он је убрзо повратио што је дотле, превратима, било растурено. Стари трговци и занатлије, наследници и шефови старих трговаца и занатлиских кућа и традиција, који су били, или побегли у Аустрију, или се повукли у себе, сад се вратише, или понова јавише, да наставе прекинуте послове. На средини севернога фронта Србије, према централној Европи, у директном додиру са Савом и Дунавом, двема великим и пловним рекама, пресечен друмовима који воде из Беча за Цариград и Солун и из Босне за Источну Србију, Београд је, ускоро по ослобођењу, постао главно место целокупне провозне трговине из централне Европе за Исток и обратно, једна од најважнијих извозних тачака и центар свеколике увозне трговине зе целу Србију. Он је лостао депозит за све потребе тадашње Србије. Све што је земљи требало набављано је, или преко њега, или из његових пуних магаза и дућана. Економска криза, нарочито јака после пада Србије 1813 године, брзо је попустила. Нови трговци и занатлије са разних страна, нарочито из Аустрије, почеше се у њему гомилати. Са њима је долазило и друго становништво, • и у Београду се осети велика живост и сила!н економски напредак. Ново време и ново становништво имали су другојачих потреба и навика од дотадашњих старинских, примитивних и оријенталских. Потребе за боље и удобније станове и покућство, за европско одело и обућу, за накит и храну, за читање и друге духовне навике, довеле су нове, дотле непознате, занатлије и раднике: зидаре, златаре, шнајдере, шустере, пекаре, болтаџије, учитеље, лекаре, апотекаре, књижаре, књиговесце и тако даље. 1836 године било је у Београду 45 различитих заната са 864 занатлије И док је Београд „сваким даном опа-

дао у рукама Турака, који су у њему остали“ дотле се „сваки дан подизала нова хришћанска варош, чистија и лепше сазидана, која потискује и сатире турску варош“, вели Боа-ле Конт који је 1834 године био у Београду. Павле Стаматовић који је исте i одине прелазио у Београд вели то исто само нешто опширније. Он је у турском делу вароши видео „велико число полу и сасвим срушених мошеја“, чесме без воде, нечистоћу и мале дрвене, збијене куће, а у српском: „многочислене продавнице да би по свој прилици троином пештанске продавнице на броју превасходити могле“, красне каменом направљене улице, лепе, „на више места каменотесане куће“, од којих су многе биле двоспратне. И остале су вароши оживеле. У њима се управо и јављају први знаци економског напретка и културног уздизања Србије. Оне су средишта трговине и занатске производње. У њима су пијаце и вашари, У њих доносе сељаци своју сировину на продају, а из њих носе у своја села: со, гвожђе, зејтин, памук, чешљеве и друге потребе. Ма и најмањи капитал, уложен у ма какав посао у вароши, доносио је обилат приход. „Не треба ти више од 500 гроша, пише са Засавице 20 септембра 1816 године Стеван Живковић Вуку Караџићу, па да отвориш у којој ти драго касаби, селу или паланки дућан па да живиш. Ако ли пак волиш и механе мало држати, ракије држати и проче, то ти нико не брани. Таковим начином можеш живити, а другим не можеш. Шабац се на Баиру начинио да ти око има шта гледати. Наш се Обрад помогао продајући ракију; сад да му загледаш у торбу. И Амиџа се спрема то чинити како кућу доверши. А ти си отишао у тај весели Беч да дангубиш. Гледај што пре да довершиш књиге, за које овамо веома распитују, пак ајде да живиш”. Ужице које је 1805 године било изгорело, било је 1829 године „после Београда највећа и најнасељенија варош у Србији“, „једна од главних спојних тачака српске трговине са босанском“, са становништвом чији су већи део чинили имућни трговци. Шабац је 1832 године био „веома лепа и добро уређена варош... Рукоделаца и трговаца има овде доста и приметну трговину воде, особито са свињама, имајући скеле спроћу Кленка и Митровице". Пожаревац, који су Турци 1813 године били запалили, те је заједно са црквом изгорео, 1826 године био се „са свим подигао и још већим постао". У њему су били „многи терговачки и занатлиски дућани, а изван чаршије имају станове работници и земљоделци". О Смедереву вели исти писац да у њему „може имати до 300 домова, од којих понајвише јесу терговачки и мајсторски дућани, који су с различити европејски и восточнострани хеспапи напуњени". У Ваљеву је 1827 године било на 180 домова више од 50 дућана „различитом робом напуњени“. И тако